уторак, 9. август. 2011. 02:08

U medicinskoj enciklopediji plavi patlidžan je opisan kao vrlo otrovna biljka. Gaji se zbog plodova koji se u ishrani koriste samo kao prerađeni, kuvani ili pečeni, nikada sveži. Plavi patlidžan je tropska biljka iz porodice pomoćnica poreklom iz Azije, tačnije iz Istočne Indije, gde i danas postoji mnoštvo divljih formi.

To je biljka koja je u Evropu dospela posle paradajza, paprike i krompira, iako su Evropljani sa Indijom trgovali mnogo pre otkrića Amerike. Stari evropski narodi nisu znali za plavi patlidžan. Turci su ga doneli u Grčku i Bugarsku, a odatle i u Srbiju i Bosnu. Plavi patlidžan nikada nije dostigao značajne

razmere u gajenju. Stoka ne jede sveže plodove, pa se smatrao za otrovnu biljku. Otrovna i jeste, ali sa kuvanjem ili pečenjem otrovnost kore ploda, usled sadržaja melanina, nestaje.

Botaničke osobine

U našim uslovima plavi patlidžan je jednogodišnja biljka. Može da uspeva u rejonima sa pet meseci bez mraza i sa tri meseca čija prosečna temperatura iznosi oko 20°C. Koren je žiličast, razgranat, sličan kao kod paprike, ali mnogo jači. U dubinu prodire do 1m. Interesantno je da za samo sedam dana, u povoljnim uslovima naraste do 90 cm u dubinu, dok stablo odraste samo 15 cm. Otuda jača usisna moć i veća otpornost na sušu nego kod paprike.

Stablo je drvenasto, čvrsto, razgranato, žbunasto, jače nego kod paprike. Zavisno od sorte i spoljnih uslova, poraste od 40-130 cm u visinu. Otporno je na poleganje.

List je krupan, ovalan, eliptičan ili srcast, uvek sa šiljatim vrhom, sličan listu duvana. Centralni nerv je debeo i jak, često sa izraženim bodljama, na naličju. Cvet je krupan, prečnika 3-5 cm, svetloljubičaste boje. Čašični listići i drška su bodljikavi. Ima 6-7 čašičnih i kruničnih listića, koji su pri osnovi srasli, i isto toliko prašnika.

Cvet je hermafroditan, samooplodan. Oplodnja se obavlja tek pošto se cvet potpuno razvije, neposredno pre otvaranja. Ipak, u povoljnim slučajevima može da dođe do stranooplodnje, vetrom ili insektima, nekad čak 30-40%. Prema tome, plavi patlidžan je fakultativno samooplodna vrsta. Pčele ne posećuju cvetove, ali to čine bumbari i zolje. Tučak štrči iznad prašnika, ali cvet po otvaranju visi, što olakšava samooplodnju.

Plod je bobica, glatka, tamnoljubičaste kore, sve do botaničke zrelosti, kada postaje svetlobraon ili smeđ. Postoje i sorte belih, žutih, zelenih i narandžastih plodova, ali one nisu raširene u praksi.

Oblik ploda je različit, loptast, ovalan, jajolik, izdužen kao krastavac, cilindričan. Krupnoća ploda je različita, a najkrupnije ima hibrid America F1 – čak 2-3 kg.

Kod nas raširene sorte imaju plodove teške do 1 kg. Prvi plodovi su najkrupniji, a kasnije su sve sitniji. Ispunjeni su mesom, kompaktnom masom, sa jedva izraženim režnjevima u kojima se nalazi seme, praktično uraslo u tkivo. Sa zrenjem semena plod prelazi iz tehničke u botaničku zrelost, kada ima manju tehnološku vrednost, jer se seme javlja kao smetnja u prerađevinama – jelima od plavog patlidžana.

Seme je sitno, slično semenu paradajza, ali čvršće ljuske, glatko, smeđe žućkaste boje. U gramu ima prosečno 250 semenki. Jedan litar semena ima masu oko 500 grama. Na hladnom i suvom mestu može da sačuva klijavost od 5-7 godina. Dobra klijavost se dobija samo ako se seme vadi iz potpuno zrelih plodova. To se najlakše izvodi tako što se zreli plodovi najpre iseku nožem, odbace „jalovi“ delovi, a oni sa semenom samelju mašinom za meso. Samlevena masa se stavlja u vodu, seme tone, a meso pliva. Jednostavnim ceđenjem dobija se čisto seme, koje treba da se osuši na suncu i ostavi za setvu.

Uslovi uspevanja

Toplota je jedan od najvažnijih uslova za uspešno gajenje plavog patlidžana. Može se reći da je u tom pogledu sličan paprici, dakle optimalna temperatura za rast i razviće 25 ±7°C. Za vreme oblačnih dana optimalna temperatura je 22°C. Seme najbrže niče na 29°C preko dana i 15°C noću. Minimalna temperatura klijanja je 13°C, a biljka prestaje da raste na 8°C, što je donji minimum. Gornja granica rasta je 36°C.

Rasađivanje treba da se obavi kada su dnevne temperature od 18-21°C. Niske i visoke temperature deluju šokantno na biljku sa koje onda otpadaju cvetovi. Izmrzava na-0,5°C.

Svetlost, u našim klimatskim uslovima, u vreme vegetacije na otvorenom polju, nije ograničavajući faktor za rast i razviće plavog patlidžana. U pogledu reakcije na fotoperiodizam, tj. dužinu dnevnog osvetljenja, smatra se da je ovo fotoneutralna ili biljka kratkog dana. U našim uslovima potreban broj kratkih dana za prelazak svetlosnog stadijuma plavi patlidžan preživi tokom marta, aprila i maja, dakle najvećim delom u zaštićenom prostoru, jer se u tim mesecima dužina dana kreće od 12-13h.

Voda je neophodna za optimalan rast i razviće plavog patlidžana, i u tom pogledu vrlo je sličan paprici. Ipak, bolje crpi vodu iz dubljih slojeva, otporniji su na sušu, a lakše je izvesti mulčiranje.

Zbog svega toga, može se reći da ga zadovoljava broj navodnjavanja manji za trećinu, u odnosu na papriku. Ovo se naročito odnosi na useve iz direktne setve. Optimalna vlažnost zemljišta treba da bude 80% PVK, pogotovu od cvetanja na dalje. Zemljište za gajenje plavog patlidžana treba da bude prirodno, duboko, plodno, strukturno, humusno i toplo, sa mogućnošću navodnjavanja. Najbolje rezultate daje na blago kiselim do neutralnim zemljištima, pH 6,7-7,2, dobro nađubrenim stajskim zgorelim đubrivima. Dakle, pogodna su aluvijalna, baštenska, strukturna zemljišta, černozemi i livadske crnice. U pogledu plodoreda važno je da mu pripada prvo mesto, a ne bi trebalo da dođe na istu parcelu 5-6 godina. Dobri predusevi, mahunarke i okopavine koje nisu iz porodice Solonaceae.

Ne podnosi zabarivanje i zasenjivanje. Za ranu proizvodnju treba izabrati peskovita zemljišta sa blagim nagibom prema jugu.

Tehnika gajenja

Najčešće se gaji iz pikiranog rasada, kao i paprika. Sve što je rečeno o toj proizvodnji, vredi i ovde.

Za ranu proizvodnju setva počinje polovinom februara. Seje se 1-2 grama semena po m2 tople leje, koja se podiže na sloju svežeg stajnjaka pomešanog sa slamom, debljine 45-50 cm. Sloj zemlje u leji treba da je 16-18 cm. Po punjenju leje, čeka se 3-4 dana, da se zagreje. Pre setve seme treba da se protlja sa peskom. Na ovaj način povredi se semenjača koja onda lakše upija vodu i brže niče. U protivnom, nicanje može da traje i 21 dan, pogotovu ako je seme staro. Seje se u dobro pođubrenu, usitnjenu i poravnatu leju, na dubinu od 1-2 cm. Seme se pokriva slojem mešavine humusa i peska, a onda zalije mlakom vodom sa rastvorenim bakarnim reparatima, radi dezinfekcije, pokrije prozorima i asurama. Pri temperaturama od 20-25°C i vlažnosti 70-75%, seme niče za 8-10 dana, dok pri to od 13-14°C niče za 20-25 dana.

Tako, dok ne nikne u leji treba da se održava toplota od 23-25°C, koja se održava blagim provetravanjem. Kad nikne, prozori se malo više otvaraju, tako da u leji bude 17-18°C. Na taj način forsira se rast korena, a zadržava bujanje vegetativne mase. Pikiranje rasada, bilo u džifi , hranljive kocke ili zemlju u polutoploj leji, obavlja se kada biljka dobije dva stalna lista, na rastojanja od 10 x 10 cm. Da bi se primanje lakše obavlio u pikirištu treba da bude toplo, od 23-25°C.

Nega rasada je uobičajena – održavanje optimalne toplote, provetravanje, zalivanje, prihranjivanje (po potrebi), plevljenje korova, zaštita od bolesti i štetočina. Štetočine su iste kao i kod paprike – rovci, miševi, lisne vaši, pa su i mere borbe identične.

Nedelju dana pre rasađivanja počinje kaljenje rasada u leji koja ostaje otvorena i noću, ako nema opasnosti od mrazeva.

Proizvodnja rasada se podešava tako da u vreme rasađivanja biljke budu stare 60-65 dana. Rasađivanje se vrši tek polovinom maja meseca, kada dobro otopli, ručno ili sadilicom, na 75×25 cm, po jedna biljka, što znači da se po hektaru posadi 53 330 biljaka. Ovakav međuprostor omogućava mašinsku kultivaciju, mašinama za međurednu obradu kukuruza. Sadnja je slična kao i kod paprike, uspravno, ne dublje od kotiledona.

Rasađivanje u malim baštama obavlja se ručno, u iskopane i zalivene rupe, nagrtanjem mokre zemlje i blata na korenov sistem. Posle toga biljke se zaliju i prepuštaju prirodi – da se prime i rastu.

Nedelju dana pre rasađivanja počinje kaljenje rasada u leji koja ostaje otvorena i noću, ako nema opasnosti od mrazeva.

Proizvodnja rasada se podešava tako da u vreme rasađivanja biljke budu stare 60-65 dana. Rasađivanje se vrši tek polovinom maja meseca, kada dobro otopli, ručno ili sadilicom, na 75×25 cm, po jedna biljka, što znači da se po hektaru posadi 53 330 biljaka. Ovakav međuprostor omogućava mašinsku kultivaciju, mašinama za međurednu obradu kukuruza. Sadnja je slična kao i kod paprike, uspravno, ne dublje od kotiledona.

Rasađivanje u malim baštama obavlja se ručno, u iskopane i zalivene rupe, nagrtanjem mokre zemlje i blata na korenov sistem. Posle toga biljke se zaliju i prepuštaju prirodi – da se prime i rastu.

Pri okopavanju biljke ne treba nagrtati kako bi se koren naterao da raste dublje i tako dobila veća otpornost prema suši. Malčiranje slamom, strugotinom ili bilo kojim drugim materijalom sprečava rast korova, isparavanje vlage i drži toplotu u zoni korenovog sistema. Rasad može da se proizvodi i u hladnim lejama, plasteniku, setvom oko 20. marta, s tim što se seje ređe, prosečno 3 grama po kvadratnom metru. Mere nege su iste kao i za papriku. Za hektar, iz rasada, treba 300 do 500g semena, a iz direktne setve 2 do 3 kg. Proizvodnja direktnom setvom je ista kao i kod paprikre: uslovi navodnjavanja, idealno ravno, usitnjeno, nezakorovljeno i plodno zemljište, toplota, sunce i vlaga… Seje se na 60x15cm, i to rane sorte ili hibridi.

Pre rasađivanja može da se koristi herbicid trefl an (župilan), 1,5l po ha. Nega useva, pored navodnjavanja, prihranjivanja i okopavanja, sastoji se i u zaštiti od krompirove zlatice. Najveće štete nanosi mladim usevima, što znači da zaštita treba da počne ubrzo posle primanja, sve dok karenca zbog berbe ne zaustavi primenu insekticida.

Istim prskanjima biljke mogu da se štite i od plamenjače kako bi se sprečilo sušenje i opadanje listova.

Pored ove, zajednička bolest za paprikom i paradajzom je i zeleno uvenuće. Javljaju se takođe oštećenja ili trulež korena od napada gljivica kao što su Fusarium, Phythium i Rhyzoctonia.

Biljke mogu da obole od antraknoze, pepelnice i fomopsisa. Napadaju ga i bakterije, npr. Pseudomonas solanacerum i Pseudomonas tabaci, neki virusi i nematode. Od insekata, pored krompirove zlatice, štete nanose rovci, grčice, sovice i žičnjaci. Borba protiv ovih bolesti i štetočina ista je kao i pri proizvodnji paprike.

Đubrenje

Slično je kao i za papriku. Zemljište se đubri i u jesen sa 20-40 t/ha stajnjaka i dve trećine fosfora i kalijuma, tako da se obezbedi pristupačnost po 100-200 kg/ha a z o t a , 150-200 kg fosfora i 80-160 kg/ha kalijuma.

Jedna trećina fosfora i kalijuma, kao i jedna polovina azota, unosi se u proleće, sa pripremom zemljišta, na dubinu od 10-15 cm. Drugi način đubrenja bi bio takav što se u jesen pre dubokog oranja zemljište đubri samo sa fosforom i kalijumom (po 200 kg/ha) tako prezimi, u proleće đubri sa 30 t/ha zgorelog stajnjaka i ponovo ore, a azotna, mineralna đubriva se ostave za tri – četri prihranjivanja tokom vegetacije.

Prvo prihranjivanje izvodi se posle cvetarashlađivanja, drugo pri prvom okopavanju, treće u vreme masovnog cvetanja, i četvrto pre druge berbe, uvek sa po 200 kg/ha KAN-a. Tokom avgusta može da se đubri i osokom, 6-8 hiljada litara po hektaru. Ovaj način đubrenja primenjuje se u Bugarskoj.

Sorte

Postoje mnoge sorte i hibridi, u svim tipovima ploda. Kod nas je proširena i gaji se na oko 90% površina sorta domaći srednje dugi.

Odlikuje se ovalnim oblikom ploda težine 0,7-1,2 kg, izvanrednog potencijala za prinos. Biljka naraste u visinu oko 60-70 cm, ima 3-4 grane sa krupnim lišćem i plodovima.

Poznate su još sorte Delikates, Violet, Black Beauty, Bugarski 12, Izraelski, Plovdiv 43, Lunga Cannellina, Violeta di Napoli, itd. Sve ove sorte pripadaju zapadnoazijskoj podvrsti S. melongena ssp. occidentale.

Danas se masovno gaje i hibridi, ali se njihovo seme uvozi, jer se ne proizvodi kod nas. Šteta, jer sa 500 ukrštenih cvetova može da se dobije 0,5 kg semena, što je dovoljno za 2 ha površine, ako se gaji na 70×25 cm.

Hibridi daju za 30-40% veći prinos, a pogotovu u ranim berbama, kada su oni i za 70-100% veći u odnosu na klasične sorte- KLASIK F1.

Da bi se dobio visok prinos, plavi patlidžan treba često da se bere, na svakih 10-15 dana. Plodovi su sitniji, ali se dobija veći ukupni prinos. Za berbu stiže 120-150 dana od nicanja, a za seme dozreva za 140-150 dana. Bere se makazama ili nožem, jer na dršci ima bodlje. Prinosi se kreću od 40-50 t/ha.