недеља, 18. септембар. 2011. 15:09

Ratarski biljni ostaci, uglavnom kukuruzovina i slame od žitarica su, kod nas, neiskorišćeni izvori energije. Od delova biljne mase koji se ne upotrebljavaju u stočarstvu moguće je proizvoditi brikete koji se potom koriste kao sirovina za proizvodnju biogasa.Uz dodavanje određenih organskih komponenti povećava se količina i kvalitet proizvedenog biogasa.

Dinamičan prirast stanovništva u svetu i globalna demografska gibanja, uz nedostatak i neravnomeran raspored izvora hrane i energije, primoravaju čovečanstvo da raspoložive naučne kapacitete usmerava na traženje prihvatljivih rešenjaza opstanak.

Kada su u pitanju izvori energije, svet se suočava sa nezaustavljivim iscrpljivanjem prirodnih, neobnovljivih izvora, pre svega nafte i uglja. Korišćenje hidroenergije ima svoje razvojne i troškovne limite. Svet se već uveliko usmerio na korišćenje atomske energije. Opredelio se da „sedi”na buretu baruta sa čijim posledicama se u više navrata već suočio pojavom preživljenih, ali i očekivanih, novih “Černobilja”.

Nauka, međutim, reaguje vrlo racionalno. Glavna poruka je da se energija mora iznalaziti i proizvoditi na mestima pristupačnim čoveku. Svi moraju brinuti i doprinositi stvaranju energije za sebe. Otud poslednjih godina sve je više ideja i iskustava u proizvodnjama energija iz malih izvora. Neki su se uputili da prave mini hidrocentrale, gde za to ima prirodnih uslova. Iskustava ove vrste ima i u Srbiji i pozitivna su. Propagira se korišćenje vetra kao nepresušnog izvora. Vršena su (ili su u toku) istraživanja terena radi izbora najpovoljnijih položaja za vetrenjače.

Evropska Unija podstiče a Vlada Srbije najavljuje povoljne kredite i stimulacije za izgradnju energetskih kapaciteta. Najznačajnija pomoć koju Vlada može da pruži investitorima u proizvodnji energije je, pored povoljnih kredita, uključivanje proizvedene struje u energetski sistem. Pored redovne otkupne cene struje predviđene su i stimulacije za tzv. zelenu struju.

Izvori energije u poljoprivredi

Sve zemlje Evropske Unije daleko su odmakle u razvijanju svesti građana o potrebi racionalnog trošenja energije. Šume su odavno prestale da budu meta nekontrolisane potrošnje. Čuvaju se i obnavljaju zarad proizvodnje kiseonika i zaštite atmosfere. U Poljskoj je, na primer, zabranjeno briketiranje otpadaka od drveta u svim oblicima. Ne briketira se iverje, šuška, strugotina, čak ni otpaci vinove loze. Jer, od tih sirovina moguće je proizvesti ivericu ili panel ploče, što je repromaterijal u industriji nameštaja.

Ova svest se kod nas teško probija. Šuma je u Srbiji uvek bila svačija, javno dobro koje svak može koristiti. Čak se, kao uspešni, ističu neki proizvođači briketa iz krajeva bogatih šumom, kako od oborenih zdravih stabala prave brikete, za šta se u Evropi ide u zatvor.

Evropski menadžeri sa zadovoljstvom nam propagiraju kupovinu njihove opreme za briketiranje otpadaka drveta. U bescenje oni kupuju naše brikete, od zdravog uništenog drveta a naši proizvođači briketa postaju cenjeni i od države stimulisani izvoznici. Sutra, međutim, kada Vladini zvaničnici ispune Upitnike o pristupanju Evropskoj Uniji, potpisaće presudu proizvođačima briketa koje su, donedavna, u zabludi stimulisali. Onda će se nesretni proizvođači obratiti za pomoć, istoj ili nekoj sledećoj Vladi, i verovatno je dobiti. Ceh će platiti nevini resursi i narod.

Ratarski biljni ostaci – neiscrpni izvori energije

Ratarski biljni ostaci, gde preovlađuje kukuruzovina i slame od žitarica su, kod nas, neiskorišćen izvor energije. Mogu se upotrebiti kao stočna hrana i prostirka za stoku, a potom kao sirovina za proizvodnju biogasa. Kada se ovoj smesi dodaju određeni organski dodaci, povećava se količina i kvalitet proizvedenog biogasa (AgroGas d.o.o. iz Novog Beograda zastupa proizvođača iz EU koji proizvodi organski preparat koji povećava količinu i poboljšava kvalitet biogasa a istovremeno, ostatak biomase koji se koristi kao đubrivo oslobađa štetnih bakterija, biološki ga oživljava, utiče na jačanje korenovog sistema zasejanog rastinja i poboljšava kvalitet humusne mase). Iz biogasa proizvodi se struja, koja se kao zelena, posebno stimuliše u svim zemljama.

Međutim, nije moguće sve biljne ostatke tretirati na ovaj način. Tamo gde nema stočnih farmi, što je kod nas čest slučaj, pristupa se briketiranju ostataka biljne mase. Proizvode se briketi u dimenzijama pogodnim za korišćenje u svim ložištima za čvrsta goriva. Kalorična vrednost briketa je za 15 % do 20 % veća od sirovog lignita. Briket se može upotrebljavati i u kombinaciji sa ugljem ili drvima. Sagorevanjem se ne emituju štetni gasovi a ostatak pepela je zanemarljiv.

U Srbiji, a posebno u Vojvodini, nije rešeno pitanje korišćenja dela biljne mase koja se ne upotrebljava u stočarstvu. Veliki deo se u momentu setve melje i zaorava, spaljuje ili izlaže propadanju. Stručnjaci, koji se bave istraživanjima ovog segmenta poljoprivrede, ukazuju na ekonomski interes vlasnika biljnih ostataka Srbije da koriste ovaj obnovljiv izvor energije.

Projekat čiji se elementi predstavljaju predviđa da je, u prvoj fazi njegove realizacije, moguće na području Vojvodine, Mačve i Stiga instalirati oko 30 postrojenja za briketiranje biljnih ostataka za snabdevanje jednog standardnog postrojenja koriste se biljni ostaci sa 2.000 do 4.000 ha, što zavisi od vrste zasada. Kada se količina od 9.000 t briketa pomnoži sa brojem postrojenja, moguće je supstituisati oko 300.000 t sirovog lignita čija se vrednost procenjuje na 13.500.000 evra. Dakle, odlaže se eksploatacija prirodnih resursa, a sredstva namenjena kupovini uglja ulažu se u sopstvenu proizvodnju sirovine. Izgradnjom predloženih postrojenja u Srbiji bilo bi obuhvaćeno tek oko 6 % površina zasejanih ratarskim kulturama koje se mogu briketirati.

Ekonomija i tržište

Ekonomski parametri upućuju da je proizvodnja briketa iz biljnih ostataka izuzetno isplativa. Ovo naročito važi za gazdinstva koja imaju sopstvene ratarske površine dovoljne za snabdevanje jednog postrojenja. Takva gazdinstva ili poljoprivredne zadruge već raspolažu sa opremom za žetvu, baliranje i transport biljnih ostataka. Većina raspolaže ili može osposobiti nekorišćen pokriven prostor za instaliranje opreme i lokaciju za skladištenje sirovine i gotovih briketa. Bitno je da sirovina i briketi budu zaštićeni od vlage. Za planirani trosmenski rad mogu se angažovati postojeći ili zaposliti novi radnici. Suština je da vlasnik prerađuje do sada nekorišćenu sirovinu a prihodi koje ostvaruje prodajom briketa poboljšavaju njegovu ekonomiju poslovanja u svim fazama proizvodnje i povećavaju profit.

Ukupna ulaganja, koja podrazumevaju montiranu opremu sa puštanjem u probni rad, obuku radnika, održavanje u garantnom roku i stok rezervnih delova, kreću se ispod 200.000 evra. Sva ostala ulaganja u pripremu lokacije, objekata i dovod struje, ne bi trebalo da pređu daljih 100.000 evra. Prihod koji je moguće ostvariti prodajom briketa ceni se na oko 450.000 evra, računato na bazi tržišne cene sirovog lignita, koji se njime zamenjuje. Posebno se naglašava da je reč o prihodu koji vlasnik sirovine do tada nije ostvarivao.

Troškovi rada postrojenja, koji obuhvataju plate radnika, pogonsku energiju i troškove pratećeg održavanja, procenjuju se na 180.000 evra. Iznos od 80.000 evra predviđa se za otplatu kredita, po konvencionalnim bankarskim uslovima, na rok otplate od 5 godina. Ostatak sredstava čini vanredan prihod investitora (Agrogas d.o.o. je zastupnik proizvođača opreme za briketiranje gde je moguće dobiti dodatne informacije o tehničkim i komercijalnim uslovima nabavke postrojenja).

Šta se očekuje od nadležnih

Za investitore u Srbiji moguća je neizvesnost prodaje briketa. Kod nas nije razvijena navika potrošača da koristi ovu vrstu goriva. U ovom segmentu računa se na angažovanje i praktičan doprinos lokalnih, regionalnih i republičkih organa. Ako bi u regionima gde se predviđa izgradnja postrojenja za briketiranje nadležni organi doneli Odluke da budžetski korisnici, koji kupuju ugalj i drva obavezno preuzmu i odgovarajući procenat briketa, problem bi bio rešen.

Na primeru već pominjane Poljske moguće je videti kako to rade razvijeni. Naime, sve termo-elektrane, energane i kotlarnice, koje koriste ugalj i drva, Zakonom su obavezne da koriste propisani procenat briketa. Istim propisom ovim potrošačima daju se stimulacije na ime smanjenja emisije štetnih gasova, za procenat korišćenih briketa. Već je razvijena i praksa damaliposednici zemljišta, sopstvenim prevozom dovoze do postrojenja sirovinu i odmah, prema uspostavljenim paritetima, preuzimaju brikete za svoje potrebe.

Finansiranje projekta

Najpoželjnije je da investitori pojedinačnih postrojenja budu i vlasnici zemljišta i raspolažu sopstvenim zasadima ratarskih kultura čiji se ostaci briketiraju. Oni već raspolažu opremom za žetvu, baliranje, transport i skladištenje. Kako već obavljaju većinu navedenih operacija, prihodi od briketa im predstavljaju ranije neostvarivanu zaradu.

Najkorisnije rešenje za Republiku Srbiju i Vojvodinu je da ovom projektu pristupe ambiciozno i organizovano. Moguće rešenje može biti formiranje obnovljivog Fonda za finansiranje prve faze od 30 postrojenja. Ako bi npr. Fond u prvoj godini finansirao izgradnju 10 postrojenja (oko 2 miliona evra) u ciklusu od 6 godina bilo bi izgrađeno 32 postrojenja, a Fondu izvršen povraćaj početnog uloga. Za ovako realne programe, moguće je, uz angažovanje nadležnih organa vlasti i NVO sektora, obezbediti bespovratna sredstva ili povoljne dugoročne kredite iz Predpristupnih Fondova EU. Prihvatanjem ovog projekta Republika Srbija bi učinila krupan iskorak u primeni evropskih standarda u oblastima primene obnovljivih izvora energije, zaštiti prirodnih resursa i životne sredine.

Stevan Stojanović, dipl. ecc