понедељак, 10. октобар. 2011. 21:10

Radojčić Zoran i Blanuša Goran, mladi poljoprivrednici iz sremskog sela Ašanja, po tradiciji svojih roditelja bave se povrtarstvom. U početku su površine bile male, 0,5 do 3 ha. A onda su se odlučili za nešto više – plastenička proizvodnja, veće površine, jer je kažu, tehnologija ista. Nisu u početku imali neki preterani plan, osim velike želje da se oprobaju u proizvodnji za koju su čuli da ima povoljan odnos cena i uloženog rada.

S obzirom da plastenička proizvodnja i veća površina zemljišta zahtevaju dosta novca, utvrdili su da nemaju dovoljno sopstvenih sredstava za neki veći projekat, pa su rešili da konkurišu za podsticajna sredstva Fonda za razvoj poljoprivrede a kako sredstva koja dobija pojedinac ne znače mnogo, rešili su da ista udruže.

-Za to je potrebno puno razumevanja i saradnje ali imali smo ispred sebe zajednički uspeh kao cilj i uvek smo gledali napred. Nesuglasice postoje ali one dolaze u poslu zbog težine posla i neizvesnosti-objašnjava Goran.

Dobili su kredit od Fonda i u januaru 2005. godine podigli objekat od 1700 m². Te godine proizvodili su krastavce, naredne paradajz i dinje a ove godine paprike. Plastenička proizvodnja pomogla im je da dobiju na važnosti, predstavnici semenskih kuća i svi koji imaju veze sa proizvodnjom povrća počeli su drugačije da gledaju na njih, da ih posećuju, razmenjuju iskustva, ideje i savete. To je bila godina kada su se odlučili i za proizvodnju lubenica.

-Podigli smo kredit kod Procredit banke i zasejali lubenice na 5 hektara, pola tunelske a pola obične. Imali smo najraniji bostan, među prvima u Srbiji. Dnevno smo prodavali po 12-13 tona lubenice i to mahom ispred kuće. Imali smo, razume se, odličnu zaradu, oko 22 000 evra!- ne krije Zoran. -Sledeće godine nas je pozvao prijatelj iz Mihaljeve koji je u saradnji sa jednim Dancem i još 70 kooperanata proizvodio i izvozio besemene lubenice. Sa njim smo te godine izvezli oko 60 šlepera u Nemačku, Dansku i još neke zapadne zemlje. Međutim, Danac je pobegao i ostao nam dužan dosta novca a iz cele priče je dobro to što smo tada upoznali firmu GPR koja je te godine izvezla nekoliko šlepera lubenica. I tako je priča i saradnja počela.

Predstavnici GPR-a su se najpre detaljno informisali šta je potrebno da bi se proizvela i izvezla određena količina ove vrste lubenica. Radi se zapravo o besemenoj lubenici, veličine 3-3,5  kilograma koja se traži na nemačkom tržištu, koja je i do 5 puta skuplja u odnosu na običnu i za koju ljudi nemaju mnogo iskustva. Zatim su razgovarali sa ljudima i dogovorili proizvodnju sa pedesetak kooperanata na 110 ha, sa Zoranom i Goranom kao organizatorima proizvodnje. Za primer, oni su zajedno zasejali 20 ha. Firma GPR je obezbedila seme i sav neophodan repromaterijal, organizovala predavanja u saradnji sa semenskim kućama i zaštitarima i upoznala kooperante sa tehnologijom gajenja ove lubenice.

-Koristili smo ono najbolje od svih. Syngentine i Nunhemsove hibride, nemačka đubriva, dok smo zaštitu radili u saradnji sa Bayer-om i moram da kažem da smo izuzetno zadovoljni saradnjom sa svima- ističe Goran. A u GPR-u su ispali veoma fer i pošteni što se tiče cena repromaterijala i uopšte saradnje. Kooperanti su izuzetno zadovoljni i očekujemo invaziju dogodine, ali moraćemo da napravimo selekciju- dodaje Zoran.

Na pitanje kako su međusobno uredili odnose odgovaraju:

-Dogovaramo se i zapisujemo svoje troškove a među nama vlada veliko poverenje. Kad bi posumnjali jedan u drugoga, ne bi više radili. Čovek pada na sitnim stvarima. Mi imamo jako veliki zajednički cilj i plan u odnosu na ono šta bi mogli jedan od drugog da uzmemo.

Kako plastenička proizvodnja i lubenice zahtevaju dosta posla, a u manjoj meri se bave i ratarstvom i stočarstvom, Goran i Zoran obučavaju i motivišu radnike da za određen procenat obrađuju njihovih 20 hektara pod lubenicom. Na pitanje kako ih slušaju kooperanti, odgovaraju da nije sve baš tako lako i da ih najviše nervira kad imaju problema sa mlađim ljudima. Ipak plan je da se obim posla naredne godine upetostruči odnosno proširi na 500 hektara. Ove godine su pomalo kasno sa svime krenuli, sledeće će, kažu, sve još mnogo bolje odraditi i na vreme.

Ova dva mlada prijatelja, optimistični su i idu i dalje po pitanju planova u povrtarstvu. Papriku trenutno prodaju na kvantaškoj pijaci a uskoro imaju sastanak sa ljudima koji proizvode crvenu papriku, pa će možda, kako kažu od naredne godine i nju izvoziti.

-U početku smo vršili klasičan otkup proizvoda, međutim, iz njega nismo uspeli da dobijemo ni količine ni kvalitet, pa ni željeni kalibar kada je u pitanju lubenica- objašnjava direktorka Nataša Mladenović. To je bio osnovni motiv da započnemo sopstvenu proizvodnju preko kooperanata. Napravili smo dogovor sa 52 kooperanta. Podelili smo im kompletan repromaterijal uključujući i sistem za navodnjavanje „kap po kap“, folije za tunele, đubrivo, zaštitu. Njihova obaveza bila je da poštuju ugovore, dolaze na konsultacije, prate savete stručnjaka. Moram da kažem da smo zadovoljni saradnjom sa svima a naročito Zoranom i Goranom koji su sjajni i koji su nam pokazali da je prednost raditi sa mladim ljudima. Uspeli smo da dobijemo i sertifikat EurepGAP, koji nam se u startu činio kao jedna neosvojiva planina jer smo nailazili na određeni otpor kod samih proizvođača. Zato smo angažovali konsultantsku kuću Aqua koja nas je vodila kroz proces sertifikacije. Oni su organizovali  predavanja na kojima su učili naše kooperante na koji način treba da edvidentiraju sve što su primenili tokom proizvodnje. Na kraju je sertifikaciono telo iz Makedonije, iz firme Incebo, poslalo svog ocenjivača koji je pregledao kompletnu dokumentaciju, obavio razgovor sa proizvođačima, obišao njive i zaključio da smo uspeli da lepo obavimo posao i dobili smo sertifikat koji danas predstavlja uslov za izvoz robe u EU.  Naravno, on tek sad mora da se održava i dalje razvija, da se uvode novi proizvođači, pa što da ne, i novi proizvodi.

PL: Kako se izlazi na najzahtevnije evropsko tržište? Mnogi pričaju a malo je onih koji uspeju to da realizuju. Kako ste došli do partnera?

Nataša Mladenović: Uglavnom preko drugih firmi koje su nas preporučile kao ozbiljnu firmu koja je u stanju da odgovori strogim pravilima i zahtevima evropskog tržišta. Moraju da se strogo poštuju svi uslovi vezani za kvalitet, pakovanje, kalibriranje proizvoda, pravovremene isporuke. Onog trenutka kada iskočite iz sistema po kome oni rade i koji važi za nas jednako kao i za druge zemlje iz kojih uvoze robu, jednostavno gubite svoje mesto na tom području. Mi smo dobili šansu i potrudili smo se da je iskoristimo na pravi način tako da za sada uspevamo da plivamo rame uz rame sa izvoznicima iz Španije, Italije, Grčke.

PL: Pretpostavljam da ste uslove koje treba da ispunite dobili od stranih partnera.

Nataša Mladenović: Da, propozicije su jasne i oni ih u startu postavljaju kao uslov. Na vama je da to prihvatite ili ne prihvatite i zaista su nemilosrdni, iz razloga, kako objašnjavanju, što rade sa puno zemalja a nemaju vremena da se bave svakim isporučiocem posebno. Zato su napravili uniformna pravila za sve.

PL: Možete li da nam kažete šta je standard kada je u pitanju lubenica? Da li vas uslovljavaju određenom sortom, primenom određene tehnologije, da li je oni popisuju?

Nataša Mladenović: Sortom ne   uslovljavaju, ali daju smernice otprilike kakva je to lubenica koja se traži. Jasan usov koji postave je kalibraža, pa se vrši mašinsko kalibriranje proizvoda. Interesantni za nemačko tržište su plodovi od 3-3,5 kilograma, takozvani kalibar 6, dok je recimo u Danskoj to nešto krupniji plod odnosno kalibri 4 i 5. Takođe u svakom momentu kvalitet mora da bude dobar. Vrše se analize u ovlašćenoj laboratoriji što se tiče ostataka pesticida i ostalih materija, mada i oni vrše analizu u svojim ovlašćenim laboratorijama. Morate da poštujete da roba pravoremeno stigne jer je u pitanju čitav lanac koji možete da poremetite. Nije ništa strašno, ali zahteva jedan organizovan i disciplinovan pristup pre svega samih proizvođača, da proizvode onako kako to nalaže tehnologija i propisi zemalja u koje vršite izvoz.

PL: Koja je planirana količina za izvoz?

Nataša Mladenović: Oko 3 000 tona. Vremenske prilike nam nisu baš išle na ruku. Na početku sezone na zapadu dugo bilo hladno a sada usled vrućina kod nas, plod vrlo brzo sazreva, mada smo napravili plansku proizvodnju i nismo kompletan zasad napravili odjednom već da ona sukcesivno stiže.

PL: Često čujemo da je naše voće i povrće kvalitetnje, ukusnije i bolje od drugog. Da li povratne informacje to potvrđuju ili je to naša zabluda?

Nataša Mladenović: U principu je naša zabluda. Roba na našem tržištu ima određeni ukus zbog samog podneblja. Recimo ova besemena lubenica u Španiji nema takav ukus kakav ima kod nas. Naš način proizvodnje i sastav zemljišta daju izuzetno slatke plodove. Ali, oni koji misle da se profesionalno bave poljoprivrednom proizvodnjom treba da nauče da rade po zahtevu kupca. To znači da ne treba oni da procenjuju da li je roba ukusna ili ne i ne treba mnogo da se bave ukusom potrošača na zapadu. To tržište ima neki svoj ritam i oni poznaju ukuse svojih potrošača a naše je da osiguramo garantovanu isporuku. Inače se može reći da se traže proizvodi koji imaju određenu izdržljivost, da plod izgleda lepo zdravo i jedro, da nema nikakvih ostataka otrovnih materija odnosno da bude potpuno bezbedan po zdravlje.

PL: Koji su to još naši proizvodi koji su traženi na zapadu?

Nataša Mladenović: Ono što se još traži jeste recimo paprika. Jabuke po sortimentu bolje prolaze na ruskom nego na zapadnoevropskom tržištu. Bilo je nekih zahteva za crnim lukom takođe ali ne u većim količinama. Motivišu nas da uđemo u plasteničku proizvodnju paprike. Osim izgradnje sopstvenih objekata, to je, mogla bih reći i jedan od glavnih naših planova za narednu godinu.

PL: Na osnovu dosadašnjih vaših iskustava, možete li reći u kojoj meri je zapadnoevropsko tržište otvoreno za naše poljoprivredne proizvode?

Nataša Mladenović: Oni vide istočnu Evropu kao bazu iz koje bi povlačili veliki broj poljoprivrednih proizvoda jer je zemljište prilično zdravo, nezagađeno pesticidima i ostalim otrovima i daje kvalitetne plodove. Šanse postoje, tržište postoji. Mi smo odškrinuli ta vrata i nameravamo da ih i otvorimo, ali korak po korak, jer bilo kakva brzopletost može da nas dovede u situaciju da negde nehotice zabrljamo i iskočimo iz koloseka.

PL: Neki naši proizvođači, recimo na jugu gde ima jako puno plastenika, dođu u situaciju da bacaju proizvode, da nemaju kome da ih prodaju, da cene jako padnu. To sve izaziva njihovo nezadovoljstvo a sa druge strane nisu organizovani da mogu da obezbede standard, kavlitet i količinu u kontinuitetu za izvoz. Da li vi kao firma imate mogućnosti i planova da postojeće proizvođače grupišete, orijentišete na to da seju proizvode za koje možete da nađete kupce i da na taj način objedinite postojeće potencijale?

Nataša Mladenović: Teorijski da i to smo upravo postigli u Vojvodini. Ona nam je geografski bliža pa je i mnogo lakše biti u kontaktu sa kooperantima. U slučaju kooperanata na jugu bio bi potreban jedan novi sistem upravljanja i kontrole celim projektom. Ali, moram da kažem i to da su naši proizvođači jako čudni. Nisu još uvek sazreli da prihvate kontinuitet i igraju se na tržištu. Podižu cene kada god to mogu a žale se  kada one padaju. Moraju da shvate da će, ako uđu u organizovani vid proizvodnje, imati jednu standardnu i garantovanu cenu tokom cele sezone i da pritom, moraju strogo da poštuju ugovor i budu spremni da snose sankcije u suprotnom. Mi postavljamo određene uslove baš kao što i nama kupac postavlja svoje. Isto tako, ljudi zaista rade svašta i moraju da shvate da ne može recimo paprika na jugu da se prska penicilinom i da to ništa ne može da se sakrije, laboratorijske analize sve pokažu! Takođe, posmatraju situaciju jednostrano. Žale se da proizvedu robu pa je bace, a proizvode napamet. Prvo poseju pa krenu da traže tržište za svoj proizvod. Dakle, znam za taj problem. Kontaktirala sam mnoge proizvođače. Ljudi čuju za nas, jave se, ali svima nekako deluje teško. Mi im odgovaramo da nije lako, ali ni nemoguće. Treba samo svako u lancu da odradi svoj deo posla.