уторак, 16. август. 2011. 17:08

Antimikrobni lekovi, ili hemioterapeutici, su supstance koje, nakon što dospeju u organizam, uništavaju bakterije i druge štetne mikroorganizme, a da pri tome nisu štetne za samu životinju. Ideja o mogućem uništavanju mikroorganizama u organizmu čoveka ili životinje uz pomoć hemijskih supstanci potiče od Pola Erliha, koji je jedinjenjem arsena uspeo da uništi uzročnike sifilisa u živom organizmu. Ovo je prvi zapisani uspešan pokušaj lečenja infektivne bolesti i zato se Erlih smatra ocem moderne hemioterapije. Nešto kasnije, 1935. godine, u Nemačkoj su proizvedeni sulfonamidi, a otkrićem penicilina 1928. i njegovim uvođenjem u terapiju 1941, yavladali su antibiotici koji čine najveći deo antimikrobnih lekova.

Antibiotici su prirodni proizvodi koji nastaju u toku rasta različitih vrsta gljivica, plesni i bakterija. Oni mogu da izazovu smrt (baktericidno dejstvo) ili da zaustave rast mikroorganizama (bakteriostatsko dejstvo). Antibiotici su najviše otkrivani posle Drugog svetskog rata, kada je došlo do snažnog razvoja hemijske industrije. Međutim, ubrzo se pokazalo da su istraživanja u ovoj oblasti užasno skupa. Prosečna cena razvoja jednog novog leka prelazi 300 miliona dolara, a od otkrića leka do početka njegove upotrebe prođe oko 15 godina, pa nije čudno što dolazi do zastoja u razvoju novih antibiotika.

Poslednjih pedeset godina prošlog veka može da se označi kao „zlatno doba“ u razvoju antibiotika. U tom periodu je došlo do otkrića, sinteze i uvođenja u praksu svih do sada poznatih antibiotika,

što je rezultiralo revolucionarnim promenama u lečenju mnogih infekcija životinja i ljudi. Na primer, smrtnost od pneumonije je do 1940. godine bila od 30 do 40%, a, nakon uvođenja penicilina u kliničku praksu, pala je ispod 5%. U kliničkoj praksi humane i veterinarske medicine danas se kod nas i u svetu koristi veliki broj antimikrobnih lekova. Pri tome se intenzivno radi na pronalasku i sintezi novih lekova koji bi imali jače dejstvo, delovali na što veći broj različitih vrsta bakterija i imali manje neželjenih dejstava. Uporedo sa nastojanjima da se dobiju što efi kasniji i bezbedniji lekovi, postoji potreba da se ograniči preterana i neracionalna upotreba ovih lekova i da se ona stavi u realne okvire.

Da li se antimikrobni lekovi koriste neracionalno?

Odgovor na ovo pitanje je pozitivan – neracionalna upotreba antimikrobnih lekova je problem koji postoji već dugo, kako u veterinarskoj, tako i u humanoj medicini. Bez obzira što je ova tema već mnogo puta bila predmet rasprave i diskusije, još uvek je jako aktuelna, možda čak i više nego ranije. Imajući u vidu da su bezbroj puta isticani svi nedostaci i štete koje ovakva primena lekova nosi sa sobom i da nije bilo značajne promene nabolje, nameće se potreba za praćenjem, odnosno kontrolom primene antimikrobnih lekova na terenu.

Problem neracionalne primene antimikrobnih lekova i potreba za kontrolom njihove primene još više dobija na značaju kada su u pitanju životinje čiji se proizvodi koriste za ljudsku ishranu. U tom slučaju postoji mogućnost da minimalne količine lekova (rezidua) zaostalih u životinjskim proizvodima (mesu, mleku, jajima, medu) izazovu štete kod ljudi koji konzumiraju takvu hranu.

Neželjena dejstva antimikrobnih lekova

Česta i neracionalna primena antimikrobnih lekova može izazvati čitav niz neželjenih efekata, kako kod tretiranih životinja, tako i kod ljudi koji konzumiraju proizvode koji potiču od tih životinja. Poseban problem predstavlja i moguća pojava rezistencije određenih bakterijskih vrsta, što dovodi do kasnije neefikanosti terapije bolesti ljudi. Da bi se terapijska vrednost leka sačuvala, njegova primena mora da bude strogo kontrolisana.

Neželjena dejstva mogu da proteknu sasvim neprimetno, u vidu blagih poremećaja, ali se mogu javiti nepredvidive alergijske reakcije, pa čak i anafilaktički šok. Ponekad neracionalna primena lekova može da dovede do pojave najtežih poremećaja, kao što su mutageneza, karcinogeneza i teratogeneza.

Antimikrobni lekovi koji su zabranjeni za upotrebu

Pojedini lekovi su zbog svoje toksičnosti za životinje i ljude koji konzumiraju njihove proizvode zabranjeni za upotrebnu od strane FDA (Food and Drug Administration – Uprava za hranu i lekove).

Tu spadaju:

Hloramfenikol – Ovaj lek je zabranjen zbog mogućeg izazivanja aplastične anemije kod ljudi. Zabranjena je i spoljašnja upotreba ovog leka (antibiotska mast za kožu, oči i sl).

Nitroimidazoli – Svi predstavnici ove grupe su kancerogena jedinjenja. Iako se koriste u humanoj medicini, upotreba bilo kojeg predstavnika iz ove grupe je strogo zabranjena kod životinja čiji su proizvodi namenjeni za ishranu ljudi.

Nitrofurani – Ovi lekovi su takođe zabranjeni zbog svojih kancerogenih i mutagenih svojstava. U humanoj medicini je upotreba ovih lekova zabranjena 1974. godine, a u veterinarskoj tek 1991. Takođe su zabranjeni i za spoljašnju primenu.

Kvinoksalini – Za ove lekove se već odavno zna da imaju kancerogena svojstva, pa su mnoge zemlje zabranile upotrebu najtoksičnijeg jedinjenja, karbadoksa. U nekim zemljama se i dalje koristi, ali samo pod određenim uslovima.

Fluorohinoloni – Ovi lekovi su postali interesantni zato što se pokazalo da podstiču razvoj bakterijske rezistencije. Zato je upotreba fluorohinolona koji se koriste u humanoj medicini (za lečenje ljudi) zabranjena kod životinja čiji se proizvodi koriste za ljudsku ishranu.

Sulfonamidi – Upotreba sulfonamide je zabranjena kod krava starijih od 20 meseci, ali i kod drugih kategorija krava ako moraju da se koriste u većim dozama.

Glikopeptidi – Zabranjeni su za primenu 1997.

Jonofori – Zabranjeni su za primenu kod krava, koza i ovaca u laktaciji.

Za stimulaciju rasta životinja odobrena su samo četiri antibiotika: avilamicin, monenzin-Na, salinomicin-Na i fl avofosfolipol.

Upotreba lekovitog bilja kao alternativa primeni antibiotika u veterinarskoj medicini

Poslednjih godina širom sveta jačaju pokreti koji propagiraju prirodan način gajenja životinja i svođenje upotrebe konvecionalnih (sintetskih) lekova na najmanju moguću meru. Zato i eksperti Svetske zdravstvene organizacije (WHO – World Health Organization) preporučuju upotrebu lekovitog bilja u veterinarskoj medicini.

Lekovito bilje se posebno preporučuje za upotrebu kod blažih oblika bolesti i hroničnih oboljenja, samostalno ili kao dopunska terapija konvencionalnim lekovima koji se, zahvaljujući dejstvu aktivnih sastojaka iz biljaka, onda mogu primeniti u nižim i bezbednijim dozama. Flora našeg podneblja je bogata lekovitim biljkama koje sadrže aktivne sastojke sa antimikrobnim dejstvom. To su u prvom redu aromatične biljke bogate estarskim uljima (anis, hajdučka trava, kamilica, nana, žalfi ja) i taninima (trava od srdobolje, kora hrasta). I neki drugi sastojci (npr. sumporna jedinjenja iz belog luka) ispoljavaju veliki antimikrobni potencijal.

Pored ovih biljaka, kao posebno interesantne za upotrebu u veterinarskoj medicini, izdvajaju se I biljke čiji aktivni sastojci deluju imunostimulatorno i na taj način pojačavaju prirodnu odbrambenu sposobnost organizma (ehinacea, imela, žen-šen i sl).

Danas postoje naučno-utemeljeni dokazi o terapijskoj efi kasnosti navedenih biljaka, što opravdava njihovu sve širu primenu u humanoj i veterinarskoj medicini.