понедељак, 19. септембар. 2011. 02:09

Naša zemlja raspolaže sa 5.187.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, od toga oranicama pripada 3.421.000 ha, dok voćnacima,vinogradima, pašnjacima i livadama pripada 1.487.000 ha. Prosečna veličina srpskog gazdinstva iznosi 3 ha, što je vrlo malo uzevši u obzir bilo čiji prosek. Prosek veličine gazdinstva u EU je 18 ha, dok je u SAD prosečna veličina 207 ha. Ove činjenice idu u prilog tezi da efi kasna poljoprivreda sa sobom nosi povećanje poljoprivredne površine po gazdinstvu. Kao jedna od glavnih prepreka za za razvoj srpske poljoprivrede u budućnosti će se javiti usitnjenost poseda koji onemogućava efikasnu i efektivnu poljoprivredu u Srbiji. Situacija sa veličinom poseda je prikazana u narednoj tabeli. Kao što se iz nje može videti najzastupljenija su gazdinstva sa veličinom poseda od 1-5 ha. Njih ima 400 000 i u njihovom posedu se nalazi 35% vlasništva nad zemljom.

Sledeću grupu čine gazdinsva koja u vlasništvu imaju do 1ha, njih ima 200 000 i unjihovom posedu se nalazi 4% zemljišta. Treću grupu čini 100 000 gazdinstava sa 5-10 ha u posedu i ona čine 46 % vlasništva nad zemljom. Zaključak je da 600 000 gazdinstva nema dovoljnu količinu zemlje da bi mogla da proizvode za tržište, tj. da budu komercijalna.

Najperspektivnju grupu čine komercijalna gazdinstva koja su veličina 5 – 10 ha, i za koja se smatra da će u budućnosti rasti. Komercijalnim gazdinstvima i onim koja to žele da postanu jedini način da opstanu na tržištu je da prošire posede koje obrađuju. Tim gazdinstvima na raspolaganju stoje dve opcije: kupovina ili rentiranje zemljišta.

Za sada u Srbiji je zastupljenije rentiranje zemljišta u odnosu na opciju kupovine. Razlog za ovakvu situaciju je jednostavan, u Srbiji ne postoji organizovano tržište zemljišta. Ni budućnost tržišta zemljišta nije najsjajnija ukoliko se ne preduzmu potrebne mere. Ukoliko se gazdinstvo odluči na kupovinu zemljišta mora da uzme u obzir situaciju u kojoj će morati da da gotovinu iz slamarice ili će morati dodatno da se zaduži. Iako je cena zemljišta u Srbiji jako niska, kupovina zemljišta za bilo koje gazdinstvo u uslovima nedostatka novca predstavlja pravi podvig. Uzeti kredit za seme i đubrivo, uzeti kredit za junice, zasad i traktor, pa na kraju uzeti kredit i za zemljište. I šta na kraju ostane gazdinstvu? U najboljem slučaju ništa ili gomila dugova.

1. Koliko za mene vredi ta zemlja?

2. Koliko mogu da platim za nju?

3. Da li postoji investicija koja je rentabilnija?

Odgovor na prvo pitanje se dobija kada se u obzir uzme posedovanje zemlje kao psihološki činilac u odluci. Mnogi ljudi su spremni da plate više za određenu zemlju jer je njihova želja za posedovaljem te zemlje izrazito jaka. U tom slučaju ekonomski aspekt biva zanemaren, i kupac je spreman da plati iznad realne cene i svojih mogućnosti, što se može odraziti pogubno po njegovo poslovanje. Želja za posedovanjem nije najracionalnija sa aspekta odliva novca sa gazdinstva, zato treba racionalno pristupiti odluci o kupovini.

Koliko mogu da platim za tu zemlju, odnosi se na količinu novca koja stoji u tom trenutku na raspolaganju. Koliko gotovine posedujemo ili kolika će biti otplata rate ukoliko se zadužimo kod banke. Nemanje novca ili visoka rata može značiti i nemogućnost kupovine zemlje. Odgovor na ovo pitanje mora biti iskren i realan, inače se može izgubiti i ono što se već poseduje.

Da li je ulaganje novca u kupovinu zemljišta najrentabilnije? Pravi odgovor na ovo pitanje predstavlja odgovor na sledeće, koliki je godišnji povraćaj od zemlje koje se namerava kupiti i da li postoji neka aktivnost koja bi donela više novca?

Rentiranje zemljišta je povoljniji vid nabavke zemljišta u kratkom roku, ali za investicije na zemljištu je potrebno posedovanje zemljišta na srednji i dugi rok, jer u suprotnom investicija ne može da se opravda. Iz navedenih razloga rentiranje zemljišta je zastupljenije kod ratarske i stočarske proizvodnje, nego kod višegodišnjih zasada.

Rentiranje zemljišta u Srbiji funkcioniše jer je veći broj onih koji daju zemljište u zakup i onih koji bi da zakupe to zemljište. Odgovor na pitanje zašto je tako tumači se kao neizvesna budućnost srpske poljoprivrede. Oni koji izdaju zemljište u zakup boje se da će izgubiti ukoliko prodaju zemljište po nižoj ceni, a oni koji zakupljuju zemljište boje se neizvesnosti na tržištu.

Kao glavne prepreke u razvitku tržišta zemljišta vide se visoka stopa poreza, nerazjašnjeni vlasnički odnosi i nepostojanje povoljnih bankarskih kredita za kupovinu zemljišta. Ono što je posebno karakteristično za Srbiju je izbegavanje sastavljanja važećih pavnih ugovora kojima se defi nišu odnosi izneđu dve strane. Kao posledica takvog ponašanja javlja se veliki broj sudskih procesa. Kao glavni uzrok ne sastavljanja ugovora javljaja se izbegavanje plaćanja obaveza prema državi.

Još jedna velika prepreka razvitku tržišta zemljišta su nerazjašnjeni vlasnički odnosi, ili šta je čije. Takva situacija se javlja zbog neažurnosti upisivanja promena vlasništva u katastar. Nije retka situacija u kojoj je još uvek vlasnik zemljišta davno preminuli član porodice. Sve u svemu, situacija je daleko od dobre, ali na sreću ima leka, možda je gorak ali može da pomogne. Do tada gazdinstvo mora da se bavi svojim interesom jer mu niko ne poklanja, a mnogi od njega uzimaju. Situacija se ne može bitno popraviti sama po sebi, potrebna je aktivna agrarna politika u ovoj oblasti. Ne lipši magarče do zelene trave, dok se nešto pozitivno ne dogodi gazdinstvu ostaje da se samo snađe kako zna i ume oslanjajući se na svoju računicu.

Srđan Stamenković, dipl. ing.