четвртак, 3. новембар. 2011. 02:11

Po svom poreklu, paprika (Capsicum annuum L) je tropska biljka poreklom iz Centralne i Južne Amerike, odakle su je Španci doneli u Evropu početkom XVI veka. Bile su to ljute sorte sa sitnim plodovima, danas poznate kao „čili“ i služile su kao začin umesto bibera. Imala je isti naziv kao i biber, koji se i do sada zadržao u engleskom jeziku: Pepper (sweet-slatka, hot-ljuta). U naše krajeve je dospela iz Turske, te je naš, turski, mađarski i nemački naziv ove biljke isti. U Australiji se koristi i latinski naziv Capsicum, kao i paprika i pepper.

Dakle, na Balkanu proizvodnja paprike vrši već nekoliko stotina godina. Naši povrtari su učili da se bave baštovanstvom od Bugara, gde se za papriku koristi ime piperka, a za njene plodove-ćuške. Bugari su bili bliži Mesopotamiji, odakle su preuzeli sisteme navodnjavanja natapanjem-fitarijama. Ovaj sistem se održao i do naših dana, pogotovu na jugu Srbije, u dolinama reka.

Stotinama godina baštovani su sami ostavljali seme najboljih plodova i biljaka za setvu u sledećoj sezoni. Kako je paprika fakultativno samooplodna vrsta, kod koje se javlja od 5 do 45% stranooplodnje (ukrštanja obavljaju insekti, ponajviše pčele i bumbari), to su te najbolje biljke najčešće bile hibridne, pa se od njihovog semena dobijala F2 generacija sa mnogobrojnim varijacijama svih mogućih osobina. Tako su nastale prirodne populacije mnogobrojnih formi i oblika, koje su poslužile za stvaranje prvih domaćih sorti, kao što su Aleksinačka babura (Al-12), Turšijara Ia, Slonova surla i P-26, koje je u Institutu za povrtarstvo iz S. Palanke selekcionisao njegov osnivač, profesor povrtarstva Inž. Milan Šišković. Kasnije su stvorene, u istom institutu, sorte Morava, Duga bela, Župska rana, Palanačka babura, Palanačka kapija, P. čudo i druge, a selekcionari su bili Dr Lazar Kojić, Dr Dušan Stevanović i Mr Žika Miladinović.

U Institutu Novi Sad stvorene su Novosadska bela babura (Inž. Jula Šimić), a kasnije, Amfora, Atina, Anita i Novsađanka (Dr Đuro Gvozdenović).  

Ove sorte su takođe poslužile za uvećanje biodiverziteta paprike u Srbiji, jer mnogi povrtari i dalje sami „ostavljaju“ seme za svoje potrebe, a insekti rade svoj posao- ukrštaju svaku sa svakom, čas kao oca, čas kao majku. Zato, nemojte se iznenaditi kada u sorti za koju znate da je slatka naiđete i na ljute plodove. Ljutina je dominantna osobina, što znači da iz ukrštanja ljute i slatke paprike, sledeća, dakle F1 generacija će biti ljuta. 

Sve sorte paprike sadrže alkaloid kapsaicin od koga potiče ljutina plodova, kao i cele biljke. Postoji američka skala ljutine sa „Skolvil“ jedinicama od 1 – 100. Prvih 20 se smatraju za slatke, jer čulo ukusa čoveka ne oseća tako niske sadržaje kapsaicina kao ljutinu – prevladava sladak ukus. Iznad toga su sve ljuće i ljuće, pri vrhu skale gotovo toksične. Sadržaj ljutih materija u plodu jedne iste sorte mnogo varira u zavisnosti od starosti (zrelosti) i uslova uspevanja. Mladi plodovi su slabo ljuti, a sa zrenjem se kapsaicin postepeno nagomilava u perikarpu (mesu) i, pogotovu, placentama, u narodu poznatim kao „konci“ u plodu. Potpuno, botanički, zreli plodovi, u vreme kada je u njima zrelo i seme, su najljući. Takođe, klimatski uslovi deluju na manje ili veće nakupljanje ljutine u plodu. Tako ljute paprike negovane preko zime ili ranog proleća u staklenicima ili plastenicima sadrže manje ljutine od plodova iste sorte gajene na polju preko leta, što znači da visoke temperature i intenzitet svetlosti imaju jak uticaj na stvaranje kapsaicina u biljci. Preko zime su plodovi blago ljuti, a preko leta – otrov! Najpoznatije sorte ljutih paprika su feferone, žute i crvene, onda šipke kao što je Niška, Kobra, Romana i Sirena F1, a od holandskih Pinčir F1. Od sorti sa krupnim plodom najpoznatija ljutica je Somborka, koja je veoma omiljena u Sandžaku  i na Kosovu. U Banatu je poznata populacija sitnih ljutih papričica pod imenom „frajlice“. 

Kada je u pitanju proizvodnja paprike, najbolje je da se iste vrši na novim zemljištima, na kojima dugo godina nisu gajene biljke iz njene porodice; ona sama, paradajz, krompir, plavi patlidžan, krastavac. Najbolje uspeva u ratarskom plodoredu, posle žitarica (strnina), u uslovima navodnjavanja. Redosled radova je sledeći: ljuštenje strnjišta, đubrenje organskim i mineralnim đubrivima (npr. 50-60 t/ha goveđeg stajnjaka), fosforom i kalijumom (50-60 kg čistih hraniva po hektaru), jesenje oranje na 25-35 cm dubine, preoravanje na 20-25 cm u proleće, predsetveno đubrenje sa oko 500 kg/ha NPK 15:15:15, predsetvena priprema i rasađivanje u maju, kada rasad ima starost od  45 – 50 dana. Ne postoji idealan recept za sve uslove. Ovo je samo okvir koji može da se menja u zavisnosti od prirodne plodnosti zemljišta. Pre sadnje može se koristiti herbicid treflan (1,5-2 lit/ha, sa inkorporacijom nekoliko dana pre sadnje).

Prvo prihranjivanje obavlja se pred početak cvetanja, a drugo pre sklapaja redova, oba sa oko 200 kg/ha KAN-a. Đubriva se rasturaju po sredini između redova, potom obavi okopavanje ili prašenje mašinama, a onda izvede navodnjavanje, kako bi se hraniva rastvorila i postala pristupačna. Pri međurednoj kultivaciji mašinama, treba ostaviti zaštitnu zonu po 5 cm oko biljke sa obe strane. Redovno navodnjavanje je od presudnog uticaja u dobijanju visokih prinosa. Zemljište treba stalno da bude vlažno. U našim klimatskim uslovima izvodi se 10-12 navodnjavanja sa 20-25 lit/m2. Bolje je zalivati preko dana, po najvećoj vrućini, nego noću. Danju su zemljište i vazduh topli, kapi veštačke kiše se zagrevaju na svom putu do biljke. I sama biljka je topla i dobro joj dođe da se okupa po najvećoj vrućini. I čovek ide na reku da se kupa kada mu je toplo, a biljka je samo živo biće koje ne ume da govori. Često se čuje u žargonu da neka biljka voli vodu ili toplotu. Mi to ne znamo, ali vidimo u kakvim uslovima brzo raste i daje dobre prinose. Zato treba reći da biljka reaguje tako i tako, a ne voli ili ne voli. Nije tačno da kaktus ne voli vodu, on je samo nema. Dobro hranjene biljke ne pate od stresova kakvi su suša, niske i visoke temperature, previše vlage, nedovoljno osvetljenje i slično, prirodno su otporne na bolesti pa je njihova zaštita svedena na najmanju meru. Ona se na polju sprovodi bakarnim preparatima, ubrzo po prijemu, kako bi se sprečila pojava bakterijske pegavosti i opadanja donjeg lišća. Kasnije se prska i protiv lisnih vaši i pamukove sovice ili kukuruznog plamenca, ako se ukaže potreba. Gusenice ove dve štetočine se ubušuju u plod pored drške. Hrane se semenom. Kroz taj otvor ulazi voda i ceo plod trune i propada. Zbog toga je dobro oko njive sa paprikom posejati kukuruz šećerac, da privuče pažnju plamenca na sebe. 

Postoje dva osnovna načina proizvodnje začinske paprike, koja se naziva i industrijska; iz rasada i direktnom setvom. Direktna setva se koristi po Vojvodini, gde postoje tri fabrike za mlevenje začinske paprike, Vitaminka u Horgošu, Aleva Novi Kneževac i Aroma Futog. Koriste se sorte selekcionsane za tu namenu. Plodovi su im sitni, sa tankim mesom i visokim sadržajem suvih materija. Kao mladi imaju zelenu, a kao zreli tamno crvenu boju. Osnovno svojstvo ovih sorti je bogatstvo crvenom bojenom materijom koja se naziva kapsantin.

Što je boja mladih plodova paprike tamnije zelena, to je sadržaj kapsantina u botanički zrelim  veći. Takva je npr. sorta Horgoška slatka, koja ima nekoliko varijacija označenih kao HS-1,   HS-2… Za setvu jednog hektara troši se oko 3 kg semena. Setva se obavlja u aprilu, u isto vreme kada se seje i kukuruz. Koriste se herbicidi za suzbijanje korova, posle setve a pre nicanja, kao što su glifosati ili devrinol, sa inkorporacijom pre setve. Prinos, a samim tim i uspeh u proizvodnji, najviše zavisi od efikasne borbe protiv korova i suše, tj. navodnjavanja. Paprika iz direktne setve je otpornija na sušu i bolesti od one iz rasada. Da bi se obezbedilo ravnomerno i dobro nicanje, priprema zemljišta mora da bude idealna, kao i za setvu u leji. Sada je cela njiva leja i treba da bude idealno ravna sa idealno usitnjenim površinskim slojem. Da bi se to postiglo, mašine za predsetvenu pripremu treba da se kreću dijagonalno na pravac osnovne obrade. Prohodi traktora po parceli treba da se svedu na što manju meru, kako bi se sačuvala rastresitost i struktura orničnog sloja. Proizvodnja paprike  daće dobre rezultate samo ako se sadi na strukturnim zemljištima koja imaju dobar vazdušni, toplotni i vodni režim. Najbolje raste kada se obezbedi optimalna vlažnost od 75% poljskog vodnog kapaciteta, tj kada je 25% pora u zemljištu ispunjeno vazduhom, a ostatak vodom. Paprika se seje na dubinu od 1,5 do 2cm, sa oko 20-25 semenki po dužnom metru i međurednim rastojanjem od 50 cm. U slučaju da proleće postane hladno, seme, koje je bogato uljem, ne trune već čeka povoljne uslove za nicanje. Tako je jedne godine Šorokšari nicao 45 dana, ali je uspeh ostvaren. Na parceli sa direktnom setvom treba da stoji kišno krilo koje se uključuje u slučaju prolećne suše. Kao i u leji, prvo navodnjavanje treba da se obavi odmah posle setve, a kasnije prema potrebi, kako bi se površinski sloj stalno držao u vlažnom stanju i sprečilo formiranje pokorice. Ako se formira pokorica, nicanje će biti gotovo nemoguće. Sve sorte paprike mogu da se gaje direktnom setvom, pa čak i Slonovo uvo. Nju je sejao direktno Slavko Milutinović iz Srbobrana 2003. On ima idealne uslove zemljišta, bački černozem, i to pored reke Krivaje odakle navodnjava toplom vodom.

Svaka pojava ima svoje dobre i loše strane. Dobre strane direktne setve su izbegavanje troškova oko proizvodnje rasada i povećana otpornost prema suši i bolestima, a loše su kasnije zrenje i opasnost od ranih jesenjih mrazeva koji mogu da nastupe i krajem septembra. Ukoliko zapreti opasnost od ranog jesenjeg mraza, jedini spas je uključivanje sistema za navodnjavanje u kritičnom periodu preko noći. U takvim slučajevima nema spavanja. Isto se odnosi i na kasne prolećne mrazeve, kada treba spasiti tek rasađen usev.

Začinska paprika se bere kombajnima za boraniju, dakle jednokratno, tako da je čitav proces proizvodnje mehanizovan. Ukoliko ima mnogo zelenih plodova, može se usev isprskati etrelom, da bi svi plodovi na brzinu sazreli. Tom prilikom se osuši i otpadne lišće. Posle berbe plodovi se veštački suše a potom melju. Suši se ceo plod, sa semenom i drškom, i kao takav se i melje. Zbog toga se umanjuje sadržaj crvene boje, ali se dobija malo ulja iz semena koje se nalazi u prahu aleve paprike.

Postoji i aleva paprika iz domaće radinosti dobijena mlevenjem ili „tucanjem“ u stupi. Sve bi bilo u redu sa njom da se venci ne suše okačeni po zidovima šupa i štala, pa rojevi muva iz đubrišta uprljaju venčaru tokom dugog perioda sušenja na suncu. Najpoznatija sorta ovog tipa je Leskovačka venčara. Jednom prilikom sušili smo i meso Slonovog uva u odškrinutoj rerni električnog šporeta, na 75 stepeni tokom 12 sati, i potom suve plodove samleli mikserom. Dobili smo alevu najboljeg kvaliteta, bolju od bilo koje iz fabrike. Evo ideje za industriju, da ispita mogućnosti sušenja ove sorte sa debelim mesom, ali i visokim sadržajem kapsantina. 

Postoji više načina gajenja rasada, gustom setvom u sandučiće i pikiranjem u toploj leji, setvom u toploj leji bez pikiranja, setvom u hladnoj leji u tunelima odakle se rasad čupa i rasađuje u drugoj polovini maja i setvom u kontejnere za dobijanje rasada sa busenom koji se lako prima i daje najbolje rezultate. Kontejneri su neophodni u ranoj proizvodnji za gajenje paprike u zaštićenom prostoru. Ovo je naročito važno kada se paprika gaji na foliji, jer, ukoliko je rasad tanak i čupan, polegne po foliji na zemlji i prži se na suncu kao jaje na tiganju. U tom slučaju treba da se oko rasada naspe šaka sitne zemlje, da biljka legne na nju, a ona je mnogo hladnija od folije na suncu.

Za hektar paprike iz rasada potrebno je oko 1 kg semena i minimum 100 m2 leja u kojima će biti oko 900 dobrih biljaka po m2. U gramu semena ima od 100-140 semenki. Seje se na dubinu od 1- 1,5 cm i zaliva vodom sa rastvorom fungicida kao što su cineb ili previkur. Bolesti poleganja rasada se sprečavaju preventivnom zaštitom, jer sve može da bude kasno ukoliko se pojavi masovno propadanje usled gljivičnih infekcija najčešće izazvanih s Rhizochtonia solani, Fusarium sp, Sclerotinia sp, Pythium debaryanum i drugim. Osnovno pravilo u zaštiti bilja glasi: bolesti se sprečavaju, a ne leče. Sve agrotehničke mere moraju da se sprovedu na vreme, kako bi se postigao uspeh u proizvodnji. Obolela sadnica se odbacuje pre sadnje, jer će takva biljka biti cele godine kržljava i daće nizak prinos i slab kvalitet. 

Pre iznošenja na polje rasad paprike treba da se „kali“, tj. otkrije i bar nedelju dana izloži prirodnim uslovima kao što su direktna sunčeva svetlost, hladne noći, kiša, vetar i sve ono što biljke očekuje tokom života na stalnom mestu, na otvorenom polju. U protivnom, stablo mladih biljaka može da „izgori“ na suncu, obično sa južne strane, mrtvo tkivo odrveni i ne raste, usled čega se stablo krivi  a često i trune na oštećenom delu koji je napadnut od saprofita. Takve biljke ne mogu da daju visok prinos.

Najbolje je obavljati rasađivanje po oblačnom vremenu, posle kiše. Ako je rasad odnegovan u kontejnerima, dakle ima busen, može se bez bojazni saditi i po toplom i sunčanom vremenu. U svakom slučaju biljke treba još u leji isprskati bakarnim sredstvom i sistemičnim insekticidom, preventivno. Lakše je zaštititi jedan ar rasada nego hektar rasađenih biljaka. Dan pre čupanja treba da se izvede obilno zalivanje, kako bi se biljke čupale sa što većim busenom.

U slučaju sadnje u zaštićenom prostoru, kaljenje nije potrebno.

Ako se sadnja obavlja ručno, bolje je iskopati jamiće, zaliti ih i onda saditi, u blato, nego sadiljkom, kada žile dobijaju neprirodan položaj. Posle sadnje obavezno je zalivanje, kako bi se uspostavio bolji kontakt korena sa zemljištem. Sa mladim biljkama treba da se postupa nežno, kako bi se izbegla oštećenja na stablu, lišću i korenu. Klasična sadnja se obavlja na 50 x 25 cm, po jedna biljka. Dubina sadnje-do kotiledona (onih prvih listića na stablu). 

Postoje mnogobrojne sorte paprike razvrstane prema tipu ploda na feferone, šipke, trešnjolike, turšijare, kapije, babure i polubababure, rotunde ili paradajz paprike, te njihove hibride koji su nalik na oba roditelja, na jednog više na drugog manje.

Najviše se gaje ajvaruše, nekada Kurtovska kapija, a u poslednjoj deceniji Slonovo uvo i druge u tom tipu (Pal. čudo i Amfora). Mogu da daju prinose oko 60 t/ha. Pravilo u dobijanju visokih prinosa glasi: što više berbi, to veći ukupni prinos.

U plastenicima se najviše gaje šipke. Sa oko 20 berbi može da se ubere i po 100 plodova po biljci. Najbolji proizvođač ranog povrća u tunelima kod nas je inž. Vlada Pinčir iz Apatina. Kod njega bi mogla da se osnuje škola modernog povrtarstva. Holanđani su ime jedne sorte ljute paprike dali po njemu. Sličan je i Lazar Đukić iz Gospođinaca.

Na slikama možete videti dve nove sorte za plastenike – Delfinu i Ekstazu, i već proširenu Romansu. U tunelu treba gajiti papriku uz kanap, na jedno ili dva stabla, sa orezivanjem bočnih grana u samom začetku. Na ovakav način na svakom kolencu rastu jednako krupni plodovi, od osnove do vrha. Naročito se dobro pokazala Delfina, koja i u novemmbru daje plodove slične krupnoće kao i u junu. Ovo je razumljivo kad se zna da sa starenjem i porastom biljka ima sve veći broj listova a približno isti broj plodova. Da bi se obezbedio ovako dug period berbe krupnih plodova, mora se obavljati prihranjivanje vodotopivim đubrivima kroz sistem za navodnjavanje na svakih 10-15 dana, pa i češće, ako je zemljište peskovito i ispiranje hraniva u dubinu veće. Ukoliko se biljka ne orezuje, u početku daje krupne, a kasnije sve sitnije i sitnije plodove, jer ih ima mnogo na periferiji krune.

Dr Ivo Đinović, prof. povrtarstva