петак, 5. август. 2011. 15:08

Porast i razviće dinje (Cucumis melo L.) uslovljeni su dužinom dana, intenzitetom svetlosti i temperaturom. Uspešan uzgoj dinje moguć je pri dužini dana većoj od 8 časova, sa niskom oblačnošću i relativnom vlažnošću vazduha, kao i manjim količinama padavina, s obzirom da visoka vlažnost pogoduje razvoju fitopatoloških oboljenja. Velike razlike u dnevnim i noćnim temperaturama, povoljno utiču na kvalitet izražen u sadržaju šećera. Optimalni temperaturni interval u gajenju dinje se kreće od t0 min. 16-18 °C, do t0 max. 25-30 °C. Optimalne temperature za pojedine fenofaze su: klijanje 25 °C; ukorenjavanje 16-20 °C; oplodnja 18-20 °C.

Tokom dugog dana i optimalnih temperature vegetativni porast je vrlo brz, internodije su duge, listovi su krupni, a odnos muških naspram ženskih, odnosno hermafroditnih cvetova, visok. U takvim uslovima dužina vegetacionog perioda je kraća (samo 70 dana kod ranih hibrida u tipu Galija). Kratak dan i niske temperature uslovljavaju slabiji vegetativni porast, internodije su kraće, listovi sitniji, udeo muških cvetova je manji. Takođe je veći broj nezametnutih plodova, a plodovi su sitniji. Vegetacioni period se znatno produžuje (čak do 120 dana kod istih hibrida u tipu Galija).

Dinja lakše podnosi stresne uslove u odnosu na lubenicu, posebno visoke letnje temperature i što je značajnije, nisku relativnu vlažnost vazduha. Obilje sunčeve svetlosti, toplo i suvo vreme veoma pogoduju kvalitetu dinje, posebno sadžaju šećera, ukusu i aromatičnosti.

Uzgoj dinje zahteva dobro drenirana i dobro aerisana zemljišta, koja uz to poseduju adekvatnu vododržljivost, kakva su recimo peskovito-glinoviata zemljišta u seriji lakih ilovača. Dobri rezultati uz navodnjavanje postižu se i na zemljištima lakšeg mehaničkog sastava, čak peskovitim, koja uz to imaju nešto povećan salinitet. Obzirom da su dinje vrlo osetljive na deficit potrebnog kiseonika kod disanja korenovog sistema, neophodno je merama osnovne i dopunske obrade stvoriti uslove visoke poroznosti i dobre aerisanosti zemljišta.

Osnovna obrada se stoga izvodi na dubinu od 35-40 cm, a praćena je obaveznim razrivanjem ili klasičnim podrivanjem na dubinu 50-60 cm. Nakon toga izvode se 1-2 tanjiranja sa ciljem usitnjavanja krupnih agregata. Postoji više načina primene organskih i mineralnihđubriva. Jedan od njih je da se nakon osnovne i dopunske obrade, pogodnim oruđem izvuku brazde dubine 10-15 cm na odprilike metar razmaka, te da se potom u svaku drugu brazdu upuste, navodnjavanjem, rastvorena organska i mineralna đubriva. U protivnom se primenjuje klasični način primene dobro zgorelog stajnjaka i osnovno đubrenje NPK hranivima u odgovarajućoj formulaciji pre izvođenja osnovne obrade. Potom se pristupa formiranju leja, zašta se koriste odgovarajuća rotaciona oruđa – gredičari. Pri tom je važno da leja bude neznatno konveksna, kako bi se izbegla akumulacija vode na njoj.

Kod rane proizvodnje je neophodno osnovnu obradu obaviti u jesen, a u proleće, čim se zemljište dovoljno prosuši, pristupiti formiranju leja. Nakon toga se obično pristupa instalaciji laterala, ukoliko se koristi navodnjavanje kap po kap, preko kojih se postavlja malč folija odgovarajućih osobina, zavisno od sezone gajenja i načina setve, odnosno rasađivanja.

Dinja je tipična kalijumova biljka, s obzirom da kvalitet, odnosno sadržaj šećera, vrlo mnogo zavise od pristupačnosti ovog elementa. Ukupne potrebe u pojedinim makro i mikroelementima zavise od agroekoloških uslova, odnosno sezone proizvodnje, obezbeđenosti zemljišta, sistema gajenja, intenziteta proizvodnje, sortimenta i dužine čuvanja. Za produkciju 1 t plodova iz zemljišta se u proseku iznese oko 1,5-3,2kg N; 0,8-0,9 kg P2O5; 4,0 -5,2 kg K2O, 1,0-1,5 kg CaO i 0,2-0,5 kg MgO.

Usev dinje dobro reaguje na đubrenje stajnjakom, ili pak huminskih kiselina naročito na lakim peskovitim zemljištima, siromašnim organskom materijom. Osim funkcije uravnoteženja vodnog i vazdušnog režima (veća vododržljivost, bolja aerisanost), primena stajnjaka ima značaja i u povećanju pufernog kapaciteta zemljišnog rastvora i korekciji eventualnih grešaka u đubrenju. Za dinju se primenjuje oko 20-25 m3/ha komposta, ili 40-50 t/ha dobro zgorelog stajnjaka. Dobri rezultati dobijeni su i đubrenjem živinskim stajnjakom u količini 10-15 m3/ha. U cilju izbegavanja rizika zakorovljavanja zemljišta i prenošenja fi topatogenih oboljenja, poželjno je obaviti kompostiranje stajnjaka, čime se dodatno povećava njegova upotrebna vrednost.

Azot stimuliše brz i snažan porast nadzemnih vegetativnih organa, u prvom redu lisne mase, koja štiti plodove od ožegotina. U postizanju visokih prinosa dinje neophodno je uneti 80 – 120 kg/ha azota, najbolje u formi nitratnih đubriva, s obzirom da amonijum jon može usloviti poremećaje u pristupačnosti fosfora i kalijuma, te neusklađenost fotosinteze, respiratorne funkcije i transpiracije (zatvaranje stoma). Deficit ovog elementa u ishrani useva manifestuje se hlorozom listova i ranom defolijacijom, koja ima određeni hronološki raspored.

Primena fosfora stimuliše porast, kako nadzemne mase, tako i korenovog sistema. Posebno je dovoljna količina pristupačnog fosfora važna u formiranju plodova. Fosfor se u zemljištu lako imobiliše, a pristupačnost u zemljišnom rastvoru zavisi od pH i količine eksudata korena. Lokalna primena fosfornih đubriva u zoni reda na dubini od 15 cm, omogućuje biljci lako usvajanje fosfora u inicijalnim fazama porasta kada se ovaj element usvaja u najvećim količinama.

Neka iskustva govore da lokalna primena 600kg/ha superfosfata ima ekvivalentan efekat primene 20000kg/ha istog đubriva po celoj površini. Danas se u eri primene đubrenja putem navodnjavanja smanjio značaj lokalnog đubrenja fosforom. U klasičnoj tehnologiji gajenja, na zemljištima dobro obezbeđenim ovim elementom, neutralne hemijske reakcije dovoljno je uneti 40-50 kg P2O5 /ha u vodorastvorljivoj formi, dok se u suprotnom unosi 80-100kg P2O5 /ha.

Kalijum ima veliki značaj u sintezi ugljenih hidrata u biljci. Utiče takođe na bujan porast i značajno poboljšava kvalitet plodova. Pošto se iz zemljišnog adsorptivnog kompleksa usvaja kao katjon K+, pojedini drugi elementi smanjuju njegovo usvajanje zbog kompeticije na koloidnoj miceli. To je čest slučaj na zaslanjenim zemljištima sa Na+, ili na karbonatnim sa Ca++. Važno je napomenuti da se na zemljištima alkalne reakcije sa većim procentom rastvorljivih soli, ili na zaslanjenim zemljištima, za đubrenje koristi kalijum sulfat (K2SO4). Norma đubrenja iznosi 250-300 kg K2O/ha i budući da kalijum takođe nije lako mobilan, unosi se zajedno sa stajnjakom i fosforom.

U klasičnoj tehnologiji gajenja u osnovnom đubrenju pre jesenjeg dubokog oranja primenjuje se 80-100 % količine fosfornih hraniva i 50 % kalijuma. U predsetvenoj pripremi zemljišta unosi se 50 % azotnih hraniva, ostatak fosfornih đubriva (20%) i 25-50 % kalijuma. U prihranjivanju se upotrebi polovina normirane količine azotnih hraniva i do 1/4 ukupne količine kalijuma. Pošto se u predsetvenoj pripremi unese oko 80 kg P2O5 i 160 kg K2O, nadalje se količina potrebnih hraniva lako može izračunati iz priložene tabele.

U proizvodnji rasada u toplim lejama treba održavati sledeći toplotni režim

– do nicanja 20-30 °C

– 3-4 dana nakon nicanja, dnevne 15-18 °C i noćne 12-14 °C

– do rasađivanja dnevne 20-28 °C (3-4 °C niže za oblačnog vremena) i 16-18 °C noćne

Naklijavanje se vrši u trajanju od 36 časova na konstantnoj temperaturi od 25 °C, ili 8 sati 30 °C/16 sati na 20 °C, u uslovima idealne vlažnosti atmosphere (stalno zasićenje), da bi se nakon ovog perioda razvila klica dužine 1-1,5 cm.

Naklijavanje se obavlja između dva fi lter papira, ili se navlaženo seme umotava u poroznu tkaninu. Proizvođači često greše potapajući seme u vodu, te na visokim temperaturama (često preko 45 °C) dolazi do ugušivanja klice ili ona strada usled denaturacije proteina na visokim temperaturama.

Setvu je najbolje obaviti u kontejnere od polistirola dimenzija od 30 x 50cm do 35 x 58 cm, promera otvora 3 ili 4 cm, odnosno 104 ili 84 otvora. Pošto se napune supstratom do dubine od 4-5 cm, obavi se setva i potom seme prekrije sa 1-2 cm crnog treseta i vermikulita i zalije.

Idealne temperature tokom faze nicanja kreću se u intervalu 23-26 °C, mada je korisno nenaklijano seme inicirati kratkim izlaganjem temperaturama i do 40 °C. Na temperaturi supstrata oko 20 °C za nicanje je potrebno oko 8 dana. Kao supstrat se najčešće koristi kompost iz tople leje, koji se prethodno steriliše vodenom parom ili se vrši njegova dezinfekcija odmah po setvi. Za dezinfekciju supstrata protiv padanja rasada (Phytium debarianum) najbolje je upotrebiti propamokarb, zalivanjem u nicanju sa 4 l/m2 0,25 % rastvora.

Kod drugih vrsta komposta neophodno je voditi računa o pristupačnosti hraniva i po potrebi vršiti zalivanje rastvorom 10 g vodorastvorljivih đubriva ujednačenog odnosa NPK u 10 l vode 10-15 dana nakon nicanja. Folijarno prihranjivanje u početnim fazama proizvodnje rasada nije preporučljivo, kako bi se sprečilo preterano izduživanje hipokotilarnog dela, ili pak ožegotine usled grešaka u koncentraciji. To je nepoželjna pojava, naročito kod postupka kalemljenja, a javlja se kao posledica visokih temperatura i smanjene količine svetlosti. Zato treba voditi računa da se temperature u toploj leji znatno smanji nakon 3-4 dana od nicanja.

U savremenoj tehnologiji proizvodnje rasada u kontejnerima, optimalna starost rasada je 30-35 dana, kada se biljke nalaze u fazi potpuno formiranog 1-1,5 lista. Rasad treba da poseduje dobro razvijen korenov sistem, da je kratak, snažnog i debelog stabla, što omogućuje brz prijem bez pojave ikakvog stresa. U ranoj proizvodnji koriste se kontejneri ili saksije veličine 7-8 cm, često 8-10 cm. Ukoliko rasad prestari do momenta

sadnje na otvorenom polju, do cvetanja će doći ranije, pre mogućnosti oprašivanja pčelama kao prirodnim polinatorima. Usled toga će izostati formiranje plodova, ili oni neće imati komercijalnu vrednost.

Dinja se danas gaji u različitim oblicima zaštićenog prostora, od visokih blok plastenika, različitih konstrukcija, preko visokih tunela, pojedinačnih ili u blok rasporedu, do uobičajenih konstrukcija tunela visine 2-2,5 m. Kao materijali koji se koriste za pokrivanje konstrukcije koriste se PE-polietilen, PVC-polivinilhlorid i EVA-etilenvinilacetat. Ovi materijali poseduju različite termičke osobine, te se početak proizvodnje može organizovati ranije ili kasnije u proleće.

Polietilenske folije različite debljine, transparentnosti, površinskog napona i dr. osobina, pružaju usevu mehaničku zaštitu od strujanja vazduha, niskih dnevnih temperatura i dr. a one IR bloc-king tokom noći su u stanju da spreče odavanje i do 84 % dugotalasnog infracrvenog (toplotnog) zračenja.

U visokim tunelima, postavljenim pojedinačno ili u blok sistemu, dinja se može gajiti na uobičajen način, ili se pak vodi uz oslonac, odnosno vertikalno uz kanap. U osnovi ovi tuneli imaju širinu od 6 – 9 m, odnosno visinu na najvišem delu luka od 2,5-3,5 m.Dužina ovih tunela obično iznosi 40-50 m, ali ima primera da farmeri praktikuju dužinu I do 100 m. Debljina folije zavisi od vrste folije područja gajenja i sezone gajenja. Obično se kreće od 0,15-0,20 mm. Unutar plastenika se u ranoj proizvodnji postavljaju niski tuneli širine 1,2 m ili 0,7-0,8 m i navlači IR bocking folija debljine 30 mic., kako bi se obezbedili odgovarajući termički uslovi, ili se koriste polipropilenske termozaštitne folije (agrotekstil). U ranoj proizvodnji unutar blok tunela i niskim tunelom kao dopunskom zaštitom praktikuje se gustina od oko 3.200-3.400 biljaka/ha, rasađivanjem po jedne biljke na međuredno rastojanje 2,5 m i rastojanje u redu 1,2 m, do 10.000 biljaka/ha pri rasađivanju na međuredno rastojanje 1,5 m i rastojanje u redu 0,7 m. Gustina useva zavisi od sezone gajenja, agroekoloških uslova reona, karakteristika hibrida, kao i od željene veličine ploda za plasman u određenom delu sezone.

Vertikalno gajenje uz oslonac relativno je nova tehnika koja omogućuje maksimalno iskorišćavanje raspoloživih prirodnih i materijalnih resursa. Omogućuje velike gustine i samim tim preko prinosa, visok fi nansijski rezultat, sobzirom na značajnu visinu potrebnih ulaganja. Praktikuje se i u tunelskoj proizvodnji, a mnogo bolji rezultati ostvaruju se u visokim blok-plastenicima.

U tunelskoj proizvodnji rastojanje između redova mora biti veće od 1,3 m i ne manje od 20-25 cm u redu. U suprotnom nema dovoljno svetlosti za zametanje plodova. Uobičajene gustine kod hibrida u šarentajn tipu se kreću od 15.000 do 20.000, tj. rasađivanje se vrši na 40 cm u redu. a kod kantalup tipa 10.000-15.000 biljaka/ha (2 m x 0.3-0,5 m). Najmanja potrebna visina gajenja iznosi 2 m. Osim vertikalnog vođenja uz rafiju, primenjuje se i horizontalno vezivanje kanapa, čime se praktično formira neka vrsta mreže kao oslonca. Biljke se vezuju za podužnu žicu na konstrukciji čim počnu da padaju nakon rasađivanja. Prvih 4 – 5 bočnih grana/vreža se u potpunosti odstranjuju, dok se ostale, obično tek nakon 12 lista/internodije skraćuju posle prvog ženskog cveta i dva naredna lista. Zakidanje se vrši odmah po pojavi bočnih vreža, inače u suprotnom biljka postaje sve slabija, a ožiljci koji zaostaju teško kalusiraju. Kada se formira 2-3 ploda, sve naredne bočne grančice zaustavljaju porast, a formirani plodovi požute i opadnu.Novietaž se formira tek nakon što prvi plod dostigne normalnu veličinu i počne formiranje mreže na kori. Tada se formira drugo “kolo” plodova. Uobičajeni prinosi kantalup dinje u ovakvom sistemu gajenja iznose oko 80 t/ha.