среда, 23. новембар. 2011. 16:11

Genetski potencijal sorti strnih žita za prinos i kvalitet krajnjeg proizvoda može biti iskorišćen u stepenu ispunjenja specifičnih zahteva u procesu gajenja svake sorte. Zahtevi pojedinih sorti ostvaruju se tehnologijom gajenja odnosno agrotehničkim merama kojima proizvođači prilagođavaju uslove proizvodnje sorti za razliku od oplemenjivača koji stvaraju genotipove za pojedine reone gajenja odnosno specifična agroekološka područja. Sortnom agrotehnikom ratari pokušavaju da prevaziđu nepovoljno delovanje klimatskih i zemljišnih činilaca. Uniformna agrotehnika za sve sorte iz jedne grupe strnih žita ne postoji. Podrazumeva se da postoje principi tehnologije gajenja zasnovani na rezultatima dugogodišnjih osnovnih i primenjenih istraživanja u svetu i kod nas. Bitan momenat koji treba istaći jeste da nivo primenjene agrotehnike zavisi od nivoa obrazovanja proizvođača, njegove spremnosti da menja ustaljene šablone i tradiciju a pogotovu njegova obaveštenost o novim dostignućima u tehnologiji gajenja strnih žita.

Poslednjih petnaest godina prinos strnih žita padao je prosečnom stopom 2,4% godišnje što je odraz ekonomske nemoći proizvođača i nestabilne sociopolitičke situacije u zemlji i okruženju. Agrotehnika u proizvodnji pšenice i ječma bila je do krajnosti devalvirana što se iz godine u godinu odražavalo na prinos i kvalitet zrna. Iluzija o neiscrpnoj plodnosti naših zemljišta kod nadležnih stručnjaka dovela je do katastrofalnih posledica: sorta nije svemogući faktor proizvodnje, a priroda odnosno uticaj godine nije išao poslednjih godina na ruku proizvođačima. Realnost je nažalost bila surova, ponovo su proizvođači platili ceh činjenici da bez ulaganja i dugoročnog planiranja nema ozbiljne proizvodnje. U poslednjih trinaest godina imamo četiri izuzetno nepovoljne godine u ratarskoj proizvodnji: 1990., 1993., 2000. i 2003. Propustili smo izuzetno dobru priliku da budemo potpisnici međunarodne konvencije o dezertifikaciji (opustinjavanju) jer smo posledice promene klime i negativnom uticaju suše itekako osetili. Optimalan rok setve je od neprocenjivog značaja. Rok setve u našim agroekološkim uslovima je važniji činilac od izbora sorte i mineralne ishrane. Na vreme posejan usev uspeva da omogući dobar predzimski razvoj biljaka. Pšenica bi trebalo da uđe u zimski period u fazi početka bokorenja- jedan do dva sekundarna stabla ili da ima tri dobro razvijena lista.

Najčešća greška koju proizvođači čine jeste povećanje gustine setve u nadi da će nadoknaditi izostanak bokorenja u kasnoj setvi pšenice. Optimalni rok setve za Vojvodinu, Stig i Mačvu je od 1. X do 25. X dok za područje centralne Srbije optimalni rok se pomera do 1. XI u normalnim sezonama. Odnos sorti prema roku setve nije isti što proizvođači moraju imati u vidu. Prve rokove (1. X do 15. X) zahtevaju sorte: Pobeda, Pesma, Rusija, Sofija i Mina. Nešto kasnije rokove setve odgovaraju sortama kao što su Evropa 90, Novosadska rana 5, Renesansa, Zlatka, Ljiljana. Za kraj setvenog roka proizvođači treba da seju sorte Prima, Anastasija i Nevesinjka.

Količina semena po jedinici površine – setvena norma

Gustina useva odnosno sklop je drugi važan činilac proizvodnje pšenice. Naši proizvođači imaju običaj korišćenja velikih količina semena (oko 300 kg/ha) a to direktno opterećuje odnosno poskupljuje proizvodnju. Ova količina semena znači potrošnju oko 50 kg/ha više nego što je potrebno, a to na celom proizvodnom području (600.000-650.000 ha) znači gubitak oko 30.000-32.500 t semena što je ravno prinosu sa 10.000 ha u prosečnoj godini. Ovakva situacija se ponavlja stalno jer je posledica želje za kompenzacijom lošeg kvaliteta setve, kasnog roka setve ili izostanka optimalne količine đubriva. Oplemenjivači u svetu odavno su napustili ideotip uniculm biljke (»jedno zrno-jedan klas«) jer takav koncept ne može da izdrži svetska proizvodnja pšenice. Svi noviji genotipovi pšenice dobro bokore sa moćnim čvorom bokorenja koji obezbeđuje dobar sekundarni sistem korena koji je izuzetno važan u ishrani biljke. Ovo jeste osnovni razlog zašto pšenicu ne treba gušiti velikim sklopovima.

Od novembra do marta meseca ozima pšenica bokori u temperaturnim uslovima od 6-12 °C. Pregusti usevi često dovode do poleganja useva u vlažnim sezonama. Kada je vegetacioni period suv neracionalno trošenje vode dovodi do izmaranja biljaka pa su osetljivije na stresne uslove.

Gustina useva jeste sortna karakteristika. Posle višegodišnjih ispitivanja možemo reći da se raspon gustina za novosadske sorte kreće od 450 do 650 klijavih zrna po kvadratnom metru. Kada se govori o broju klijavih zrna po jedinici površine uvek se podrazumeva upotreba deklarisanog semena koje ima veliku klijavost i energiju da je u kategoriji I SR ili višoj, sa obaveznim tretiranjem fungicidima za zaštitu semena od napada fungicida. Sledeći bitan faktor jeste kvalitetna predsetvena priprema, a zatim kvalitetna setva izvedena na dubinu 3-5cm. U zavisnosti od krupnoće odnosno mase 1000 zrna, zahteva sorte i klijavosti norma setve kreće se od 180 kg/ha do 270 kg/ha ili 110- 160 kg/kj. Kod zakasnele setve sa lošom pripremom uz lošu mehanizaciju vrši se korektura setve uz povećanje 10-30% količine semena. Mineralna ishrana na bazi plodnosti zemljišta Za postizanje visokih prinosa potrebno je 100-150 kg čistog azota (N), 60-80 kg fosfora (P) i 40-60 kg kalijuma (K) po hektaru. Fosfor i kalijum unose se u punoj dozi pre osnovne obrade kao i deo azota 40-60 kg po hektaru. Koju formulaciju đubriva će koristiti proizvođači zavisi od stanja na tržištu, pH reakcije, plodnosti zemljišta, mase žetvenih ostataka, načina obrade (oranja ili redukovane) i niza drugih faktora. Proizvođači bi morali raditi analize zemljišta svake tri do četiri godine i tako što ekonomičnije primenjivali mineralna đubriva. Organskih đubriva pogotovo stajnjaka odavno već nema na našim poljima u dovoljnoj količini pa je bitno dobro ekonomisati sa mineralnim đubrivima za postizanje visokih i stabilnih prinosa. Površinsko dodavanje fosfora i kalijuma nema nikakvog uticaja na prinos i kvalitet zrna tako da jedino primena pre obrade ima svoje opravdanje.

Kod kasnih rokova setve količinu azota treba smanjiti ili potpuno izostaviti jer se tada 50-60% azota dodaje u prihranjivanju odmah po izlasku iz zimskog perioda, a ostatak korektivno u drugoj prihrani. Ako su predusevi pšenice suncokret, a često i soja treba pojačati mineralnu ishranu. Kod ovih biljnih vrsta se unosi manje hraniva koje oni iznose prinosom. To je osnovni razlog zašto se unosi 10- 20 % više azota. Soja ostavlja azot u kvržicama na korenovom sistemu ali je taj azot pšenici dostupan tek krajem aprila kada pšenica već usvoji 80% svojih potreba za azotom. Kod zaoravanja žetvenih ostataka kod kukuruza-kukurozovine primenjuje se dodatna količina od 20 do 40 kg azota. Ova mera dovodi do bržeg razlaganja ostataka kukuruza, a pšenica ima dovoljno hrane. Zgoreli, čvrsti stajnjak se primenjuje pre kukuruza, šećerne repe, krompira ili lucerke. Kada je u pitanju pšenica postoji mogućnost upotrebe tečnog stajnjaka pre zaoravanja žetvenih ostataka preduseva. Neki proizvođači koriste tečni stajnjak za prizaoravahranjivanje ali mu se mora ispitati sadržaj.

Osnovna obrada i predsetvena priprema zemljišta

U proizvodnji pšenice nije neophodna duboka osnovna obrada-oranje. Dubina oranja za pšenicu prvenstveno zavisi od mase žetvenih ostataka preduseva. Oranje može da izostane bez posledica ako je osnovna obrada izvedena na njivi za prethodnu biljnu vrstu. Upotreba čizel pluga ili teške tanjirače moguća je ako nema žetvenih ostataka. Ako je sušna jesen ne treba orati po svaku cenu, bolje je primeniti alternativne metode osnovne obrade. Nakon skidanja bilo kog preduseva (grahorice, graška, soje, suncokreta) treba odmah obaviti i zaštitnu meru obrade zbog čuvanja vlage. Kada se posmatraju osnovna obrada i priprema zemljišta treba uskladiti vreme izvođenja i taj posao obaviti u kontinuitetu. Kod predsetvene pripreme treba imati u vidu da seme zahteva brzo klijanje i nicanje, a kvalitet ove mere može u mnogome da smanji kvalitet setve. Ako proizvođači na ime ušteda u gorivu, radu i amortizaciji loše urade pripremu onda će sigurno biti mnogo lošiji kvalitet setve.

Staro pravilo »tvrda posteljica i mek pokrivač« mora se poštovati u pripremi setve strnih žita. Gornji sloj zemljišta u dubini od 8cm mora biti rastresit sa dovoljno mrvičastih i zrnastih agregata. Ispod ovog sloja zemljište treba da je zbijeno (slegnuto, smireno) jer su to uslovi za kvalitetnu setvu i brzo nicanje.

Nakon setve treba po potrebi branati, a valjanje glatkim valjkom je neophodna mera. U kvalitetnu i uspešnu setvu se računa ako je 80% semena uloženo na dubinu tri do pet santimetara, a zatim ako za 10 15 dana nikne najmanje 80% biljaka. Pogrešno je mišljenje da ne treba sejati u suvo zemljište. Kada je takva situacija u jesen onda treba povećati dubinu setve na pet santimetara. Da bi se izbeglo provokativno nicanje treba povećati dubinu setve i težinu valjka.

Dr Lazar Panković