субота, 3. децембар. 2011. 17:12

U svetu imamo prepoznatljiv proizvod, kao što je malina, ali nešto slabije je poznata proizvodnja šljive i proizvodi od šljive. U pitanju je naša poslovična neorganizovanost, jer kako drugačije objasniti činjenicu da je proizvodnju šljive zaštitila Bugarska, a proizvodnju šljivovice Nemačka. Zbog toga ćemo se zadržati na modelima organizacije proizvodnje ovih kultura, jer samostalno istupanje naših proizvođača na inostranim tržištima samo šteti ugledu zemlje i njih samih, a finansijski efekti ne dostižu visinu kakva bi trebala da bude. Jer, kako drugačije, analizirati pitanje visine cene na inostranom tržištu, ako se naši proizvođači međusobno konkurišu.

Šljiva kao brend i medicinski prepoznatljiva voćka

Zbog nedostatka prostora, problematici šljive kao nacionalnog brenda ne možemo posvetiti veću pažnju, osim isticanja nekoliko bitnih detalja koji su karakteristični za proizvodnju ovog voća. Sa gledišta međunarodnog marketinga, nisu iskorišćene ni približno mogućnosti koje su godinama vredno promovisali naši konkurenti, jer jednostavno, u našoj zemlji kada se sretnemo sa sistemom organizacije poslova od zajedničkog interesa, obavezno se ugradi nepoverenje između sudionika u procesu rada i plasmana, pa se sve prednosti višeg stepena prerade šljive, usmere na proizvodnju samo rakije.

U SCG, prema evidencijama Fonda za voće i povrće, zatim Statističkog zavoda i samih proizvođača, ima negde oko 50 miliona stabala pod šljivom. Samo poslednjih nekoliko godina u opštini Blace posađeno je oko 2 miliona stabala. Najpoznatije sorte koje se pojavljuju na našim prostorima su „požegača“, autohtona „čačanka“ rana i „stenlej“, uvozna sorta koja se nije pokazala u našim ekouslovima. Ali zato „stenlej“ u američ kim uslovima predstavlja veliku konkurenciju našoj šljivi. Šljiva se može uzgajati na svim zemljiš tima u našoj zemlji, jer se posle sadnje vrlo brzo prilagođava pedološkom sastavu zemljišta.

Proizvodnja šljive

Šljiva u našim uslovima ima ciklčnu proizvodnju. Prosečna proizvodnja belež i cifru od oko 350-400 hiljada tona. Ciklična kretanja proizvodnje su karakteristič na baš za naše podneblje, jer se desilo da je zbog mrazeva u 2003. godini proizvodnja šljive iznosila svega 250 hiljada tona. U 2004. godini zabeležen je rekord u proizvodnji od 550 hiljada tona.

Cena, plasman i svetsko tržište

Kao i kod ostalih voćaka i šljiva se nalazi u sistemu nedovoljno definisanih odnosa. Kada to kažemo imamo u vidu da se svake godine velika tonaža uključuje u proizvodnju rakije što, prema cenama na svetskom tržištu, nije povoljna relacija, jer ostale zemlje, naši konkurenti, koriste subvencije svojih država i dampinguju cene. Zbog toga se mora tražiti izlaz u njenoj finalizaciji, na višem stepenu prerade, jer npr. sušenje i tehnologiju sušenja znamo, samo nam je potrebna dobra organizacija i podela rada.

Evidentan je podatak da se cena šljive kreće od 5 – 6 dinara kada je ima dobrog roda, ali zna da dostigne cenu i do 12 dinara, ako ima dobre i organizovane ponude. Prosečan rod šljive od 40 kilograma po stablu, upravo, pokazuje da možemo dobro da radimo i da imamo dobre prinose. Kada je u pitanju tehnologija prerade u suvu šljivu, računice pokazuju sledeće: Za kilogram sušene šljive treba upotrebiti 3 – 4,1 kilogram sveže šljive, pa na osnovu proizvodnje od 550 i više hiljada tona, može da se proizvede blizu 100 hiljada tona suvih šljiva. U rekordnoj 2004. godini proizvodeno je samo 22000 tona suvih šljiva.

Cene koje se postižu na svetskom i evropskom tržištu su znatno veće od domaćih otkupnih, tako da bi u sistemu ponovnog osvajanja tih tržišta morali da primenimo mere koje smo primenili još za vreme Kneževine Srbije 1897. godine… U krajnjoj liniji, ako Amerika, ili tačnije, proizvođači iz Kalifornije, imaju računicu da izvoze sušenu šljivu u Evropu, zašto ne bismo i mi imali takvu računicu, pogotovo, što smo bliži za desetine hiljada kilometara logističke podrške. Kneževina Srbija je, dakle, gore navedene godine izvezla u Ameriku oko 40 hiljada tona suve šljive, ostvarila devizni prihod od 37,5 miliona dolara i izbavila zemlju iz ekonomske krize. Sadašnji ekvivalent vrednosti iznosio bi oko 120 miliona dolara.

Dvadesetih godina prošloga veka, naša zemlja je izvozila preko 66 hiljada tona suve šljive. Sigurno je da to možemo dostići, s obzirom da posedujemo sušnice manjih i većih kapaciteta. Ako uzmemo u strukturi ponude, da oko 100 hiljada tona iskoristimo za sopstvene potrebe, a sve ostalo pretvaramo u lošu rakiju, onda nam nema drugog izbora no da, zajedno sa naukom, usvojimo strategiju veće finalizacije. Od šljive se mogu proizvesti 50-ak proizvoda, a mi tržištu možemo ponuditi 4-5 artikala. Dosadašnja iskustva govore da možemo da svetskom tržištu ponudimo proizvode kao što su džemovi, pekmezi, kompoti…

Velika je šteta što iz naše šljive ne možemo da izvučemo sve ono što je dobro i što predstavlja važnu ponudu na svetkom tržištu. Naime, tzv. „topla prerada“ skoro da ne radi, osim u domaćinstvima i za sopstvene potrebe. Ovome ide u prilog i činjenica da su naši proizvodi tople prerade vrlo kvalitetni, jer se prave bez ikakvih veštačkih dodataka.

Medicinski aspekt upotrebe šljive

Kao i svako voće sa naših prostora i šljiva ima svoju medicinsku i marketinšku prepoznatljivost. Kao koštičavo voće, u sebi sadrži razne materije (pektine) koji dobro prijaju organizmu za održavanje kondicije i radne svežine. Preporučuje se sportistima, jer nadoknađuje energiju utrošenu na takmičenjima, u to u svežem i sušenom stanju. Posebnu pažnju treba obratiti na prerađevine od šljiva u vidu kompota, pekmeza ili slatka od šljiva. Istraživači su konstatovali da napr. kompot od šljiva može blagotvorno da deluje na organizam prilikom uspostavljanja temperaturnog režima, naročito pred epidemijom gripa u jesenjim i prolećnim mesecima.

Šljiva bi trebalo da bude artikal koji se konzumira pri svakom obroku. Proizvodnja čuvenih rakija „šljivovica“ u svetu ima svoje tržišno i medicnsko priznanje. Dosta dobro prijaju organizmu u eliminaciji holesterola, pročišćavajući krvne sudove. Poseban značaj ima i u poboljšanju apetita… Koliki se značaj pridaje kvalitetu šljive sa naših područja, dokumentuje i činjenica da je ponovo pokrenuta proizvodnja tzv. „košer“ šljivovica namenjena vernicima jevrejske veroispovesti. Ta specijalna vrsta šljivovice, poznata I pod nazivom „jevrejka“, peče se isključivo od čistih plodova šljive. Čitav postupak, od otkupa pa do flaširanja rakije, nadgleda najviši jevrejski crkveni velikodostojnik – rabin iz Beograda. Cena ove rakije, ostvarena na američkom tržištu iznosi kao i produkti koji se tamo prodaju.

Kvalitet, dakle, vrhunski, cena vrhunska, ali možda niste znali da je proizvodnju šljivovice zaštitila Nemačka, a proizvodnju šljive Bugarska. Rešavanje ovog pitanja trebalo bi da bude prvorazredni zadatak naše Vlade ili odgovarajućeg Ministarstva. U novoj podeli rada u Evropi vršiće se i podela resursa, gde će naši proizvodi imati znatno veću prednost u odnosu na istorodne iz Evrope.