среда, 7. децембар. 2011. 13:12

Uljana repica među uljanim kulturama zauzima peto mesto, ali je u oko 30 zemalja sveta najvažnija kultura. Uzgajaju se ozime i jare sorte. Uzgaja se radi zrna koje sadrži 48% ulja i 18-25% belančevina. Ulje spada u grupu polusušnih ulja, a upotrebljava se u ishrani, industriji sapuna, boja, tekstila, koža, maziva i za proizvodnju biodizela. Uljane pogače i sačma su vrlo vredna koncentrovana hraniva. Uljana repica je značajna kao zelena stočna krma u jesen i proleće. Korisna je medonosna biljka, jer daje oko 50 kg/ha meda.

Uljana repica ima veliki agrotehnički značaj za naredne kulture i za setvu postrnih useva, gde se ostvaruju dve žetve u jednoj godini. Nove sorte sadrže ispod 2% eruko kiselina i visokim potencijalom rodnosti omogućuju brzo širenje i postaju dobra zamena za druge uljane kulture u hladnim i vlažnim područjima. Ove sezone se svrstava u glavne uljane kulture u Vojvodini. Veće površine su namenjene za proizvodnju biodizela, koji je jeftiniji i pogodniji kao gorivo za poljoprivredne i vučene mašine. Ima velike prednosti u odnosu na ostala pogonska goriva, kada se radi o očuvanju životne sredine, jer smanjuje emisiju gasova, brže se razgrađuje i lakše se čuva.

Štetočine uljane repice

Uljanu repicu napada veliki broj štetočina, ali su od biološkog značaja osa listarica, repičin sjajnik, buvači i repičine pipe. Repičine pipe pripadaju rodu Baris (Baris laticolis Marsh-crna barida, Baris chlonzans Ger.-zeleno plava barida, Baris cuprirostris-bakarna barida) i Ceutorrhhynchus (Ceutorrhhynchus pleurostigma Marsh-pipa šišarica, C. Assimilis Payk-pipa komušarica, C. Quadriens Pans.-pegava pipa, C. Picatarsis Gyll-pipa terminalnog pupoljka). U polju su stalno prisutne i predstavljaju latentnu opasnost kupusna lisna vaš (Brachycolus brassicae), poljski puževi (Deroceras spp), stenice iz roda Lygus i Euridema i repičina muva (Dasyneura brassicae Wium). U skladištu su veoma neugodne i štetne grinje (Acarus siro L., Cheuletus eruditus Schrank).

Porastom površina pod uljanom repicom raste i opasnost od štetočina u toku cele vegetacije, od setve do žetve, od skladištenja do prerade, ali i opasnost od pogrešnog izbora insekticida i mogućnosti trovanja korisnih insekata i pčela.

Uljanu repicu štetočine napadaju tokom septembra, u jesen i tokom proleća. Koren oštećuju larve barida, skočibuba, pivaca i gundelja. Na korenovom vratu je kupusna pipa. Stabljikine pipe razaraju i izazivaju prevremeno sazrevanje stabljike repice. Buvači su stalno prisutni i potencijalna opasnost od setve do žetve. Posebno mesto imaju štetočine tokom jeseni (repičina lisna osa, kupusari, ozime sovice, stenice), od kojih je najagresivnija i najštetnija lisna osa, u periodu od septembra do kasno u jesen. Uljanu repicu najčešće napadaju polifagne štetočine, ali njen opstanak ugrožavaju uglavnom oligofagne vrste, koje su trofički povezane sa biljkama iz porodice krstašica i kompozita.

Repičina lisna osa (Athalia rosae l. Athalia colibri Christ.)

Odrasla osa je žutonarandžaste (crvenkastožute) boje, zdepastog tela, dok su glava i pipci crni. Duga je oko 7-8 mm. Mlade pagusenice u početku su zelenkaste, potom tamno zelene i na kraju crne boje i duge do 20 mm. Pored grudnih, imaju i 8 pari trbušnih nogu. Prezimljava larva poslednje generacije. Legalica ženke je nazubljena u kokonu u zemljištu. Ima dve do tri generacije u toku godine. Druga je najštetnija, jer napada uljanu repicu u jesen. Pagusenice se javljaju u drugoj polovini septembra i čine štete i pri višim i pri nižim temperaturama tokom i kasno u jesen. Razvoj pagusenica traje 15-20 dana i presvlače se pet puta. Odrasli insekti letnje generacije su od svih pokolenja najbrojniji i roje se od sredine avgusta do kraja septembra. Masovno naseljavaju mlade useve, na kojima ženka položi 50-300 jaja. Pagusenice se pile posle 6-12 dana, dok njihov razvoj traje 12-20 dana. Repičina lisna osa razmnožava se preventivno u godinama sa malo ili nedovoljno padavina. Za masovno razmnožavanje od najvećeg značaja je prisustvo biljki hraniteljki pogodnih za ovipoziciju. U suprotnom, ne dolazi do masovnih pojava pagusenica.

Lisna osa je redovna štetočina uljane repice u jesen. U godinama kalamiteta izaziva golobrst, potpuno uništavanje i preoravanje useva. Prva generacija je najmanje štetna. Larve u vrlo kratkom vremenu mogu da unište lisnu površinu. Najveće štete kod nas su u oktobru. Lišće izgrizaju između nerava, a zatim ga skeletiraju, tako da ostaje samo glavna nervatura i patrljci na ruinama od biljaka. Pagusenice napadaju uljanu repicu, rotkvu, repu, gorušicu i sve ostale korovske i biljke spontane flore iz familije krstašica. Jedinke prvih stadijuma su malo štetne ili nanose jedva vidljive štete. Odrasle larve su veoma proždrljive. Pagusenice iz poslednja tri dana svog razvoja pojedu više od 75% ukupne hrane tokom svog života. Dve pagusenice /biljci ili 200/m kvadratnih smanjuju prinos repice za oko 60%. Najveće štete prave u periodu toplog i suvog vremena, dok hladno i vlažno vreme sprečava razvoj i napad larvi lisne ose na uljanoj repici.

Integralna zaštita

Zaštita uljane repice od repičine ose zasniva se na korišćenju kompleksa mera. Smanjenju gubitaka doprinosi gajenje prinosnih i sorti uljane repice koje imaju osobinu da se brzo razvijaju i regenerišu posle golobrsta. Agrotehničke mere imaju važno mesto u sprečavanju širenja lisne ose. Na isto polje uljana repica se može vratiti nakon 4 godine, uz korišćenje prostorne i vremenske izolacije između starih i novih parcela ili polja, na udaljenosti ne manjoj od 1 km i prekid proizvodnje na jednom gazdinstvu od najmanje jedne godine. U svim većim agrokompleksima u periodu od 4 godine, proizvodnja uljane repice mora da se prekine u trajanju od 1 godine.

Uloga preduseva je značajna. U najbolje preduseve ubrajaju se grašak, krompir, rano povrće, ozimi ječam i pšenica. Kod nas je najčešći predusev ozima pšenica. Optimalni rok za setvu uljane repice je kraj avgusta i početak septembra. U integralnoj zaštiti uljane repice protiv lisne ose preporučuje se kasnija setva, koja u uslovima jačeg napada obezbeđuje pouzdanu zaštitu. Setva lovnih biljaka (uljana rotkva) na ivičnim delovima parcela ima za cilj koncentraciju osa i njeno jednostavnije suzbijanje. Obilnije đubrenje sa NPK đubrivima doprinosi smanjenju šteta tokom septembra i oktobra, jer usev brže prolazi kritične faze razvića i u slučajevima napada biljke brže regeneriše lisnu masu.

Nakon žetve uljane repice, ostavlja se da prosuto seme nikne, te da se na samoniklim biljkama razviju pagusenice letnje generacije (1. dekada avgusta), a potom zaoravanjem useva potpuno uništi štetočina i istovremeno spreči dalje širenje ose na narednom usevu, tokom septembra i oktobra.

Hemijske mere zaštite

Hemijska zaštita uljane repice zasniva se na prognozi svih štetočina, prouzrokovača oboljenja i korova. Kratkoročna prognoza repičine ose određuje se na osnovu broja ulovljenih odraslih insekata kečerom ili putem lovnih posuda. Ukoliko se ustanovi prisutnost jednog ili više imaga ose po m kvadratnom tada se na osnovu prognoze signalizira potreba za suzbijanjem. Kritični brojevi ili ekonomski pragovi štetnosti su 50 pagusenica/m kvadratnom (Nemačka) u jesen modnosno 2-10/m2 (Mađarska), odnosno, jedna jedinka /10 biljaka u Rusiji. Tretiranje treba početi dok su pagusenice u prvim larvenim stadijumima i da su manje od 10 mm, jer do tog momenta ne mogu napraviti veću štetu. Od insekticida koriste se svi piretroidi, a prednost treba dati 1 lambda cihalotrinu (Karate Zeon 5 CS, 0,21/ha), tau-fluvinatu (Marvic, 0,2 l/ha), esenvaleratu (Sumi-alpha 5, 0,15 l/ha, Alpha Combi, 0,75 l/ha), bifentrinu (Talstar, 0,21 l/ha).

Analogno piretroidima ili čak bolji za suzbijanje lisne ose su insekticidi na bazi trihlorfona (Dipterex 80, 0,6-1,2 kg/ha) i mešavine hlorpirifosa + cipermetrina (Nurel D, Chromorel D, 1-1,5 l/ha). Tretiranja za suzbijanje lisne ose koriste se za istovremena suzbijanja buvača i ostalih štetočina. Aplikacije su mefikasne ako su izvedene na temperaturama iznad 10°C i ako su štetne pagusenice na površini listova.

Dr Mladen Marković, naučni savetnik